Generacija naših roditelja nije imala dileme

Mislim, naravno, na matorce koji su odgajali moje vršnjake. Za ove mlađe, ne znam. Ne znam ni kada smo mi u pitanju, jer i mi smo već uveliko nečiji matorci. Videćemo… ako ne sagorimo od radijacije, ne nestanemo u nekoj katastrofi, ili nas ne oduva nekakav cunami, meteor ili već nešto.

Preživeli su drugi svetski. Svaka naredna godina je, lagano, ali izvesno, donosila novu nadu i mali, ali siguran boljitak. Ukoliko nisi imao ideju, mogao si da se osloniš na neku od ponuđenih. Bilo da je reč o vladajućoj ideologiji (o čemu ne bih sada), bilo da je u pitanju, recimo, način vaspitanja, ili nekakav običaj, pa onda moral, delimično tradicija i slično. Pojedinac je mogao da se osloni na sistem. Od političkog do vrednosnog, kakav, takav – sistem je postojao. I stvari su funkcionisale do neke mere, na sasvim predvidljiv način.

Pored toga, ljudi su bili stabilniji. Da li zahvaljujući sistemu, uprkos njemu, ili su prosto bili deca svoga vremena, ali nekako su bili čvrsti u svojim stavovima. Nisu mnogo mozgali o postupcima i posledicama svojih postupaka, ako su isti bili u okvirima dozvoljenog, uobičajenog ili čak običajnog postupanja. Ukoliko pogrešiš dobiješ šamarčinu, ukor, ili ne dobiješ dozvolu za izlazak ili obećanu kintu. Kada psuješ, opominju te svi. Od penzionera prolaznika, komšinice koja te je slučajno čula sa balkona, učiteljice do roditelja. Čuvalo se staro, kritikovalo novo i kao mlad čovek ili čak kao dete, mogao si da se postaviš u odnosu na nešto. Nova generacija bi nešto od starog ukinula, ali ponešto bi i zadržala. I tako se održavao neke vrste sistem socijalnog prirodnog (ili spontanog) odabira. Postojala je šansa da se stvari poboljšaju.

Danas, klinci nikako ne mogu da pronađu orijentir, tu potku oko koje se sve vrti i u odnosu na koju bi mogli da formiraju svoje stavove, mišljenje i da traže svoje puteve. Iz ničega je nemoguće da se rodi nešto. Ništa ne rađa ništa. Da li, onda, to ništa može da umre?