Vreme sporta i razonode

Basket sam počeo da pratim kada je Zadar postao prvak Jugoslavije. U je…

Fudbal? Hm, pa gledao sam finale SP u Argentini. Sećam se nadasve dosadnog glasa Zorana Popovskog: „I… Kempes, Mario Kempes. Nizozemska je…“ – kao da nabraja sastojke za supu, glas mu se dalje nije čuo, dok je stadion eksplodirao.

Zapravo, sport sam počeo da pratim, onako, „sa razumevanjem“ od one sezone kupa UEFA, kada je Zvezda došla do finala. Pamtim doduše i finale svetskog u Manili: Moka, Praja, Ćosa, Mirza, Kića i ostali.

Kada pričam sa tastom i njegovim drugarima, ubiju me u pojam, jer se neki od njih sećaju tekmi koje su se igrale odmah posle WW two. Kada dođu do finala Partizan – Real, onda je na redu mojih pet minuta: Moj kolega Aca je oženjen sa Pirmajerovom ćerkom, pa im ponekad pravim zazubice, prepričavajući anegdote, koje je Aca lično, čuo iz usta slavnog fudbalera. Inače me starine dotuku sa „ćuti mali ti se ne sećaš“ i pričama od Bobeka, preko Šekularca, od Puškaša do Pelea, sa akcentom na slavnu generaciju Vojvodine, Boškova i Toze Veseleninovića.
Čovek je mlad dok su mu živi roditelji. Ili barem roditelji njegove žene.

S druge strane, imam dva drugara, koji su žive enciklopedije. Obojica znaju napamet sve sastave, iz svih mogućih sportova, sa takmičenja od samih njihovih početaka. Znaju i pojedinoisti, rezulatate, anegdote… ponekad ih je zanimljivo slušati, nekad je smor (kada jedan počne da nabraja: „Tretjak, Larjonov…“ a drugi nastavi: „Krutov, Makarov…“), a katkad neko od njih dvojice izbaci pravi kuriozitet tipa ko je pobedio u hokeju na travi ili kriketu na tim i tim igrama Komonvelta i sve tako.