Odgovora nema

Pronašao sam na internetu (konačno onu koju sam tražio) melodiju za mobilni. Cvrkut ptica. Antistres alarm. Kad eto ga! Unknown. Blaziran pogled u ekran male sprave. Potom razočaran pogled. Ne javljam se. Zašto bi neko sakrio sopstveni indentitet? Zovem te, ali ne želim da znaš ko sam/ko te zove. Saznaćeš ukoliko se javiš. Mala igra, zagonetka. Curiosity cill the cat ili znam za jadac, mladac, ili ko god da si. Ne javljam se.

Kasno popodne. Onaj deo dana kada mi je bioritam u strmoglavom padu. Premoren, tek došao sa posla, jeo, jao. Bezbroj puta sam pomislio kako bih, da se u tom momentu predam, zaspao i ne bih se budio do jutra. Umesto toga, trudim se da nakon kraćeg odmora, vreme provedem u nečem korisnijem (Razgovor sa klincem, eventualna pomoć u vezi sa škoskim zadacima, šetnja sa darling). Kako god, dok je pomenuti brutalan deo dana, nakon dolaska sa šljake u toku, čini mi se da ostajem sasvim bez energije. Zvoni fiksni (Telefon)… Isto mi je kao i kod mobilnog sa caller unknown.

Nikada mi neće biti jasno šta je u glavi nepoznatog pozivaoca, a kamoli ovog što zove u ne_doba. Pokušavam sebi da predstavim lika kako u opskurnoj atmosferi tamne govornice ili nekakvog memljivog prolaza, žmirkajući, sa od zlobe iskrivljenim osmehom na usnama, nabada brojeve… ili još bolje/gore vrti brojčanik (Za mlađe čitaoce: Nekadašnji telefoni su, umesto tastature ili tuch screena imali okrugle brojčanike koje je bilo potrebno zavrteti da bi se birali željeni brojevi ).

Onda prestanem da zamišljam, jer sam skapirao da je u pitanju neko koga boli ćošak. Danas svakoga boli ćošak… ili ne?

Vuk

– „To mu dođe na isto.“
– „Kako, bre, na isto? On je porodičan čovek. Nema on kad da sedi ovde sa nama i da krade bogu dane.“
– „Ja ti kažem… ’oćeš još jedno?“
– „Može. Kako to misliš?“
– „Tako lepo. Je l’ znaš onog Zorkinog đilkoša?“
– „Zorka? Ona matora pravnica?“
– „Nije matora.“
– „Šta sa njom… mislim s’ njim?“
– „Znaš da je postala baba?“
– „’ajde?“
– „Daj, mali, da platim ovo…“
– „Čekaj ja ću.“
– „Ne seri. Slušaj… kolk’o dođem? Evo, u redu je. Postala je baba. Sin joj se nedavno oženio, a na jesen udaje ćerku.“
– „Au…“
– „E sad, taj njen, kog ti ne znaš, muž… Toma, ceo život proveo je sa društvom u kafani. Mislim nije on neki probisvet. Znaš da je dugo on bio direktor onog, onog…“
– „Aha…“
– „Da, bio je on i politički aktivan neko vreme.“
– „Elem…?“
– „Elem, taj je i puno radio. Posle posla je voleo da ode na po jednu sa drugarima. Znaš ono? Da da sebi oduška… Bilo je tu i onih poslovnih ručkova, pa putovanja. A voleo je brate i vikendom da nekud da zbriše sa drugarima. Umeo je da se vrati tek pred jutro.“
– „Otkud ti znaš sve to?“
– „Šta te boli dupe? Što je, jebote, sad to važno?“
– „Pitam samo, što se odma’ dereš koji moj?“
– „Slušaj sad. Tomica se dosetio kako bi bilo lepo da se zbliži sa ćerkom. Skontao je, znaš, da se udaje, da, jebote, zauvek odlazi od kuće. Od njega, kapiraš?“
– „…“
– „Pravi joj sendviče za doručak, proverava kad je došla iz grada i takve stvari. Kaže njemu njegova Zorka da je zakasnio i pita ga, ono, znaš, gde je bio kad su deca bila mala i to, al’ on ne haje. Ni deca ne haju… mali kada dođe sa ženom i decom na ručak ionako priča samo sa kevom, a mala je pred svadbu zauzeta i jedva da prozbori koju sa ćaletom. Nema ona ništa protiv njega, nego se navikla, znaš, ono… da se oslonja na kevu. Ko zna da l’ i jede one sendviče?“
– „Kontam… Drugari omatorili. Neko je i umro, srčka, šta ja znam, to… žena ga odavno ne ferma, deca otišla svojim putem. Jebi ga. Pun je kej, krcati su parkovi tih smororova koji samo traže žrtvu koja je spremna da sluša njihove prazne, beskrajne priče…“
– „E to, baš to… o tome ti pričam.“
– „Kakve sad sve to ima veze? Mislim kako može biti isto?“
– „Tako lepo. Dok su mladi sve je do jaja. Kapiraš? Posle dođu deca. Jebi ga, nije tako sjajno, al’ ni ne misliš šta ti fali. Ne razmišljaš, čak, ni da li ti fali? Guraš dalje. Je l’ me pratiš?“
– „Pratim te. ’oćemo još po jedno?“
– „Ma jok, dosta je.“
– „’ajde nemo’ da si sisa.“
– „Neću kad ti kažem. Slušaj. Ceo život furaš neku svoju šemu. Ne primetiš da se žena udaljava od tebe. I ti od nje, kontaš? Deca rastu, jebote, i na kraju, ’fala dragom Bogu i narastu. I odu, razumeš? Svojim putem.“
– „I šta sad ’oćeš da kažeš? Treba ići češće u kafanu ili šta?“
– „Ma ne jebote. Mislim, dođe na isto, to ti kažem. “
– „Kur moj na isto. Barem upoznaš svoje dete. Mali!!! ’ej, bre, mali!!! Donesi nam još po jedno.“
– „Neću. Je l’ si pošašavio?“
– „Ćuti filozofe, ni ne znaš da ’oćeš…“

Moglo je tako

Šta hoćete i čika-Gost je bio mlad (i ostao, a tek ćemo videti koliko vas to isto može/će to isto moći)?!

Proleće je svemu…

I nemojte oklevati, jer samo je sada proleće 2014. You don’t fool me…

Retro, ovo – ono? Nemate vi pojma.

 

 

„Toliko sam debela.“

Nije propuštala ni jednu priliku da skrene pažnju na sebe i svoju „debljinu“. Ustvari, bila je zrela žena u odličnoj formi. Požuda muškaraca i zavist žena. Poznata stvar, koja uvek tako prija. Kako je vreme odmicalo, njen entuzijazam nije splašnjavao. Naprotiv.

Pokušao sam da zamislim kako je izgledala pre deset ili čak dvadeset godina. Nije reč o nekakvoj slici koja je obojena erotikom. Ni malo. Krećući se tom vremenskom skalom, moguće je ići unazad, u prošlost. Međutim, te takozvane, srednje godine, pružaju odličan pogled i u budućnost.

Zvuk vatrometa

„Onaj“ zvuk… Znate svi, zasigurno. Cuje se vatromet izdaleka. Potmule eksplozije redjaju se jedna za drugom, dok vas ne izmame na prozor, ili na terasu da vidite o cemu se radi. Tamo vas, ukoliko ste na zgodnom mestu, doceka poznati, veseli prizor.

Negde se nesto slavi.

* * *

Te veceri cule su se samo dve takve eksplozije. Prvo jedna i posle petnaestak sekundi – druga. Sasvim izdaleka. Prozori su se malo zatresli.

– „Jao, pocelo je!!!“
– „Ma kakvi… Dodji sedi, to je sigurno vezba.“

Pocinjao je TV dnevnik. Saznali smo da je pocelo bombardovanje.

Stan u kome smo darling i ja ziveli tih dana (srecom, tada jos nismo imali dece) nalazio se u ulici koja lezi paralelno sa Dunavom i kejom, na svega stotinjak metara od mosta. Na jednakoj udaljenosti (vazdusnom linijom) od rafinerije sa jedne strane i mosta Slobode i zgrade televizije sa druge. Neka vrsta (epi)centra dogadjanja sa kog je savrseno moglo da se posmatra (i dozivi – jednom recju „prati“) sta se desava.

Šta mi to radimo ovde? Ili težak prolećni post

Povremeno ovde ostavljamo delove sebe, sa kojim neznamo šta da radimo. Bilo da su višak, otpadak ili naprosto predstavljau neko samoniklo parče nas samih. Neki deo koji se funkcionalno ne uklapa u ono što olako nazivamo životima.

Ipak, taj deo je tu. Izrastao je iz nas ili iz onoga što nas okružuje. I utiče. Baca senku. Ponekad je to opskurni prostor, nikada obasjan, uvek hladan, često nepozat i ako baš ne izaziva strah, onda je barem povod za neku neobjašnjivu jezu, nelagodu ili loš san. Nekad je tek prijatna hladovina, tako neophodan „odeljak za odmor“, dobro mesto da se zastane.

Najlepše je kada se tu smejemo, a najuzbudljivije kada otvaramo vrata nadajući se da će nas iza dočekati onaj put koji vodi tamo gde smo oduvek želeli makar samo da zavirimo.

„Dođem, IZDOMINIRAM, odem.“

Ili „Dođoh, videh, pobedih“ na način fejZbuk – generacije (Garant je novogovorni izumitelj, ako postoji, negde čuo za ono „Veni, vidi, vici“  ili barem „vidi meni visi“).

Ovo iz naslova sam toliko puta čuo ili pročitao da ne mogu da ga iskuliram.  Nije u pitanju šala, ili sleng. „Izdominirati“ je nov glagol, izveden iz glagola „dominirati“, ali sa sasvim posebnom, sebi svojstvenom sadržnom i smislom.

I nemoj sada neko da mi priča o gramatici, pravopisu, književnosti i o tome kako danas niko ne čita, a naročito mladi naraštaji. Kada može da se „iskulira“, može i da se „izdominira„. Kako? Isto tako takođe kao kad neko dođe, šta ja znam, negde tamo, pa „izdominira“. I bez problema, razume se, nakon svega ode.

Mozgao sam neko vreme na temu kako se kaže za one što su bili objekti takvog jednog „izdominiravanja“? Naime, da li postoji glagol koji bi objasnio trpljenje jednog takvog ponašanja? Dakle, kada je neko nada mnom „izdominirao“ – šta sam ja za to vreme radio?

Kako jedan takav, hm, entitet, kapira da će da „izdominira“?  I sa čim, molim ja vas? I kakav je to tužni skup trpni?

Imajući u vidu današnje prilike, može biti da je moguće „izdominirati“ kada imaš više love ili veće sise. Ne mogu da se setim još nečega.

Ispred očiju mi titra slika, kao hologram (tačno mogu sebi da predstavim, da vizualizujem jebote) kako neko „izdominiravši“ odlazi zadovoljenog ega, a da pritom ne zna šta je to ego.

Ostali ostaju, dabome, otvorenih usta, sa pomešanim osećanjima, kao što su: Poniženost, osećanje manje vrednosti i divljenje. Pritom i ne znaju šta su to osećanja.

Ko zna

Lepo je kada nešto znate samo vas dvoje. Kao da se čitav jedan svet rađa paralelno sa ovim za koji svi mislimo da ga poznajemo. Poput grananja priče (ili fusnote, dole u dnu strane) o životu koji živi junak kao jedan od više mogućih života.

Kao odgovor na pitanje „Šta bi bilo, kad bi bilo?“

Digresija, kojoj kao da je svrha da pokaže kuda bi vodila staza pored potoka da smo kojim slučajem njome krenuli onog leta.

Na kraju krajeva, vazduh je svež, a lagani povetarac samo nas miluje po obrazima. I golica…

„Da, znam.“

G

Setim se njenog pogleda. Sitne građe, svetlih očiju i kose, gotovo dečijeg izraza lica. Ne znam šta je pre od pobrojanog moglo da zavara. Ogromna energija u malom pakovanju. Kliše. Kao i taj pogled. Pa ipak…

I osmeh, kada je izgledalo moguće da ama baš sve što postoji može da bude lepo.

Lagani govor, koji je neretko zvučao kao zagrevanje moćne mašine. Samo nagoveštaj snage.

Jednostavnost i veština da se u njoj uživa. Nedvosmislena želja da se bude tu bez krivice. Lako i lepo i nije se još dogodilo.

Stvarno(st) ili ne

Ako me pitate o čemu razmišljam, verovatno je da ću vas pridaviti o svojoj finansijskoj situaciji, plaćanju računa, trange-frange sa karticama, kreditima i dozvoljenim minusom.

Ukoliko vas zanima šta radim, svakodnevna praznina sa kojom se suočavam bukvalno svugde osim u svojoj kući, počeće da vas „vuče“ kao crna rupa besmisla i ništavila, preteći da vas proguta, onako, ojačana sjedinjavanjem sa vašim sopstvenim, verujem sasvim sličnim mrtvim zvezdama.

Malo koga interesuje o čemu maštam.