Redneck

Vozim lagano. Velika je gužva, a nije špic. Mozgam o tome kako je u NS frka u saobraćaju kao u BG osamdesetih, a u BG danas je totalna ludnica.

Skrećem levo kod Sajma. Semafor kod Zavoda za transfuziju kao da ne radi. Kolona se proteže do bolnice. Milimo… Idem po klinca u školu. Imam još pola sata fore. Dve zgodne medicinske sestre pretrčavaju kolovoz.

Iznenada mi „u makazice“ uleće karavan. Stari, prastari „Opel“. Nosi neke daske. Registracija ZR. Prestrojava se u desnu traku. Dodajem gas da zauzmem mesto, kad evo njega nazad. Prikočim i trubnem u znak upozorenja. Nisam se iznervirao. Nisam besno trubio i bogarao. Nisam gestikulirao. Samo kratak znak. Više „Molim te pazi“, nego „Sklanjaj se s puta“. Čovek ne zna kuda treba da vozi. Nije odavde.

Posle raskrsnice stvar se malo raščistila i ja dodajem gas i pretičem ga. Njega i još dvoje kola ispred njega. Tražim muziku na radiju. Memorisao sam nekoliko stanica. Par lokalnih i par sa nacionalnom pokrivenošću.

Trgla me sirena njegovih kola. Vidim ga u retrovizoru. Ubrzava i pretiče me. Ponovo uleće u moju putanju i naglo koči. Crveno je… stoji ispred mene. Zeleno… krećemo. Vozim lagano i na sledećoj raskrsnici prestrojavam se u levu traku. Kada je video da skrećem, polazi i on. Vozi ponovo iza mene i trubi. Ubrzavam, ubrzava i on. Usporavam i sada vozimo paralelno. Vidim njegove zakrvavljene oči i lice izobličeno od besa. Otvara prozor. Otvaram i ja.

– „’ajde sad!!!“ – urla – „’ajde sad da te vidim!!!“

Vidim lice običnog čoveka. Velika glava, bez vrata. Nizak je, lepo se vidi iz toga kako sedi za volanom. Malo nabijen. Preplanuo je… verovatno od rada pod vedrim nebom. Stara, pohabana odeća. Šake na volanu. Debeljuškaste i ogrubele od rada. Cedi kroz zube svoju mantru:

– „’ajde sad!!! ’ajde sad da te vidim!!!“
– „Stani sa strane!“ – dovikujem mu.
– „’ajde sad!!! ’ajde sad da te vidim!!!“
– „Stani sa strane!“ – ponavljam, još uvek potpuno pribran.

Sledi salva psovki. Potom usporava i skreće. Ne zaustavlja se… odlazi.

Tek tada ruke počinju da mi se tresu. Uvek mi se tresu ruke u takvim i sličnim situacijama. Kada sam bio mlađi ruke su počinjale da mi se tresu tek pošto bi se sve završilo. Sretao sam takve i ranije. Verovatno bih ga patosirao pre nego što bi uspeo da se snađe. Ranije…

Mozgam o tome šta bih radio sada. Sigurno bih pokušao da ga smirim i da mu objasnim da nisam trubio da mu pokažem kako sam ja arogantni, gradski gad, nego da ga upozorim. Tresle bi mi se ruke. On bi to video kao moje povlačenje i kao svoju pobedu. Morao bi da pomisli kako sam premro od straha pred njegovom „strašnom“ pojavom. Ljudima pod adrenalinom, toliko ljutitim da je to strašno (i često smešno), učini se da i sami deluju zastrašujuće na okolinu. Možda ne bi mogao da se kontroliše. Možda bi me isekao sekirom ili dotukao pumpom ili nekakvim pajserom. Mora da ima pajser ili tako neku alatku. Ti stari karavani imaju šipke, pajsere i slične stvari kao deo standardne opreme. Iskalio bi se na meni. Za sve.