Ko zna

Lepo je kada nešto znate samo vas dvoje. Kao da se čitav jedan svet rađa paralelno sa ovim za koji svi mislimo da ga poznajemo. Poput grananja priče (ili fusnote, dole u dnu strane) o životu koji živi junak kao jedan od više mogućih života.

Kao odgovor na pitanje „Šta bi bilo, kad bi bilo?“

Digresija, kojoj kao da je svrha da pokaže kuda bi vodila staza pored potoka da smo kojim slučajem njome krenuli onog leta.

Na kraju krajeva, vazduh je svež, a lagani povetarac samo nas miluje po obrazima. I golica…

„Da, znam.“