Šta mi to radimo ovde? Ili težak prolećni post

Povremeno ovde ostavljamo delove sebe, sa kojim neznamo šta da radimo. Bilo da su višak, otpadak ili naprosto predstavljau neko samoniklo parče nas samih. Neki deo koji se funkcionalno ne uklapa u ono što olako nazivamo životima.

Ipak, taj deo je tu. Izrastao je iz nas ili iz onoga što nas okružuje. I utiče. Baca senku. Ponekad je to opskurni prostor, nikada obasjan, uvek hladan, često nepozat i ako baš ne izaziva strah, onda je barem povod za neku neobjašnjivu jezu, nelagodu ili loš san. Nekad je tek prijatna hladovina, tako neophodan „odeljak za odmor“, dobro mesto da se zastane.

Najlepše je kada se tu smejemo, a najuzbudljivije kada otvaramo vrata nadajući se da će nas iza dočekati onaj put koji vodi tamo gde smo oduvek želeli makar samo da zavirimo.