Zvuk vatrometa

„Onaj“ zvuk… Znate svi, zasigurno. Cuje se vatromet izdaleka. Potmule eksplozije redjaju se jedna za drugom, dok vas ne izmame na prozor, ili na terasu da vidite o cemu se radi. Tamo vas, ukoliko ste na zgodnom mestu, doceka poznati, veseli prizor.

Negde se nesto slavi.

* * *

Te veceri cule su se samo dve takve eksplozije. Prvo jedna i posle petnaestak sekundi – druga. Sasvim izdaleka. Prozori su se malo zatresli.

– „Jao, pocelo je!!!“
– „Ma kakvi… Dodji sedi, to je sigurno vezba.“

Pocinjao je TV dnevnik. Saznali smo da je pocelo bombardovanje.

Stan u kome smo darling i ja ziveli tih dana (srecom, tada jos nismo imali dece) nalazio se u ulici koja lezi paralelno sa Dunavom i kejom, na svega stotinjak metara od mosta. Na jednakoj udaljenosti (vazdusnom linijom) od rafinerije sa jedne strane i mosta Slobode i zgrade televizije sa druge. Neka vrsta (epi)centra dogadjanja sa kog je savrseno moglo da se posmatra (i dozivi – jednom recju „prati“) sta se desava.