„Onaj“ zvuk… Znate svi, zasigurno. Cuje se vatromet izdaleka. Potmule eksplozije redjaju se jedna za drugom, dok vas ne izmame na prozor, ili na terasu da vidite o cemu se radi. Tamo vas, ukoliko ste na zgodnom mestu, doceka poznati, veseli prizor.
Negde se nesto slavi.
* * *
Te veceri cule su se samo dve takve eksplozije. Prvo jedna i posle petnaestak sekundi – druga. Sasvim izdaleka. Prozori su se malo zatresli.
– „Jao, pocelo je!!!“
– „Ma kakvi… Dodji sedi, to je sigurno vezba.“
Pocinjao je TV dnevnik. Saznali smo da je pocelo bombardovanje.
Stan u kome smo darling i ja ziveli tih dana (srecom, tada jos nismo imali dece) nalazio se u ulici koja lezi paralelno sa Dunavom i kejom, na svega stotinjak metara od mosta. Na jednakoj udaljenosti (vazdusnom linijom) od rafinerije sa jedne strane i mosta Slobode i zgrade televizije sa druge. Neka vrsta (epi)centra dogadjanja sa kog je savrseno moglo da se posmatra (i dozivi – jednom recju „prati“) sta se desava.
Gost kod grofice na veceri's Blog 
Kako sam počela da čitam prvu rečenicu, počele su slike da se nižu… pokušavam da zaboravim, ali kako? Alesa se rodio 29. Ipak sam bila srećna.
Neka je živ i zdrav.
Još uvek odzvanja…
B(L)ogami odzvanja. Ne razumem ljude koji još uvek vole pucanje i petarde…
Ja sam te dane proveo pod zemljom – „junački“. I ne daj Bože nikad nijednoj zemlji vlast koja je spremna da svoje građane baci pod zemlju jer „neće da se saginje“.
Trogloditi su neka vrsta pokreta otpora, što se ubrzo posle bombinga, jasno videlo.
Uh…
Mislim da si u pravu grofe. Bila je vežba…
(Dobrica Erić – Prkosna pesma)
…
Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše odive
cvetaju lepe,jabuke i šljive.
Šta će ovde džihadlije
krstaši
ameri
koji Ti čereče sinove i kćeri?
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.
…
Hvala ti na ovome. Ipak, mislim da bismo morali da se bolje zagledamo u sopstvena srca.
jezim se i na zvuk aviona. da a paradoksalno nikada kasnije ljudi medjusobno nisu bili prisniji i dobronamerniji. valjda kada zvekece okolo shvate da su svi ljudi isti. bas nam nije trebalo to u biografijama. mislim da se strecanje od petardi i slicne asocijacije nece nikada izgubiti.
Nije nam trebalo. To i još štošta.
Kada se pomene bombardovanje, prva asocijacija mi je masa ljudi ispred ulaza u zgradu gde sam tada živeo (tu je bio ulaz u sklonište), i oni su dolazili iz oklnih zgrada uvek pre sirena, obično oko 6 pola sedam. E onda jednog dana nije bilo uzbune, a skupljeni ljudi (90% je bilo starijih od 65 god) i dalje su stajali i stajali i čekali dobro poznati zavijajući zvuk. Ali sirena te većeri nije bilo. Izgledalo mi je kao da su bili razočarani.
Ovo je kao poseban post. Ova slika zaslužuje neku vrstu uzdignutog mesta među komentarima.
Sećam se tog jutra, u vrtiću, i konstatacije da se „nešto sigurno sprema“ jer dete tog i tog nije danas tu…i sećam se večeri, sa drugaričinim osmomesečnim sinom u rukama i silaska u Limanski park…
Posle smo putovali.. za Sombor, Bosnu, sedeli na krovu studentskog doma i pravili se da sve to gledamo u okviru nekog blesavog filma koji nikako da se završi….Otpisivala sam događaje, otpisujem i osećanja prema svemu tome…statista sa „target“-om na grudima..
Da, „pružili“ su nam zajedničke uspomene.