Vernost

,,Vernost! U njoj je strast za svojinom.
Mnoge stvari odbacili bismo od sebe,
kad se ne bismo bojali da ce ih drugi uzeti.“

–Oskar Vajld: ,,Slika Dorijana Greja“

To kada je reč o „stvarima“. Dobro, nije ni old chap Oscar Wilde ovde mislio bukvalno na stvari (movables; immovable property or real estate or something) kada je napisao „things“. Da ne grešim dušu, nisam siguran kako izvornik izgleda i može biti da se radi o rezultatu prevodilačkog izbora.

Kako god, o „tim stvarima“ je teško raspravljati. Onoliko, koliko je zanimljivo o njima razgovarati. Konačno, vernost tu ima svoje mesto, da ne kažem ulogu. Da li će nositi glavnu rolu ili biti neki od sporednih karaktera, ili čak među statistima, zavisi od svakoga od nas.

Možda je najveće pregnuće – ostati veran sebi.

Ponekad prođe čitav dan da ne naletim na čeljade sa kojim se može razmeniti nekoliko suvislih rečenica.

Onda stignem kući.

Znam da mi treba lektor

Isto tako znam da nema (više) živih blogerki i blogera, koji bi mi zamerili nedostatak istog. Bar ne glasno. U sebi, to je već druga stvar.

Dabogda im’o, pa nem’o, osim što je kletva, predstavlja i jedan uslov. Uslov za jačanje. Za sticanje snage i iskustva. Ukoliko se nekom desilo više puta, da je imao pa nemao, pa opet imao pa nemao, onda to znači da je reč o prekaljenom veteranu preživljavanja. Onaj lik sa Diskaverija mu dođe gušter. Zelembać, da ne kažem žutokljunac. Drugačija je situacija sa onima koji nisu u stanju da pronađu zavetrinu od vetrometine života i stalno se klackaju na imao – nemao klackalici.

* * *

Ostatak posta predstavlja tzv. šaljivi deo i zapravo je isečak iz jednog e-maila:

Mudrost dolazi s godinama. Međutim, ponekad godine dođu same.

Ne jedite zdravu hranu – u vašim godinama organizmu su potrebni svi
dostupni konzervansi.

U detinjstvu pravite grimase pred ogledalom – u zrelim godinama vam se
ogledalo sveti.

Mladost gleda u budućnost, starost gleda u prošlost, a srednja dob gleda u
ogledalo i ne veruje svojim očima.

Redneck

Vozim lagano. Velika je gužva, a nije špic. Mozgam o tome kako je u NS frka u saobraćaju kao u BG osamdesetih, a u BG danas je totalna ludnica.

Skrećem levo kod Sajma. Semafor kod Zavoda za transfuziju kao da ne radi. Kolona se proteže do bolnice. Milimo… Idem po klinca u školu. Imam još pola sata fore. Dve zgodne medicinske sestre pretrčavaju kolovoz.

Iznenada mi „u makazice“ uleće karavan. Stari, prastari „Opel“. Nosi neke daske. Registracija ZR. Prestrojava se u desnu traku. Dodajem gas da zauzmem mesto, kad evo njega nazad. Prikočim i trubnem u znak upozorenja. Nisam se iznervirao. Nisam besno trubio i bogarao. Nisam gestikulirao. Samo kratak znak. Više „Molim te pazi“, nego „Sklanjaj se s puta“. Čovek ne zna kuda treba da vozi. Nije odavde.

Posle raskrsnice stvar se malo raščistila i ja dodajem gas i pretičem ga. Njega i još dvoje kola ispred njega. Tražim muziku na radiju. Memorisao sam nekoliko stanica. Par lokalnih i par sa nacionalnom pokrivenošću.

Trgla me sirena njegovih kola. Vidim ga u retrovizoru. Ubrzava i pretiče me. Ponovo uleće u moju putanju i naglo koči. Crveno je… stoji ispred mene. Zeleno… krećemo. Vozim lagano i na sledećoj raskrsnici prestrojavam se u levu traku. Kada je video da skrećem, polazi i on. Vozi ponovo iza mene i trubi. Ubrzavam, ubrzava i on. Usporavam i sada vozimo paralelno. Vidim njegove zakrvavljene oči i lice izobličeno od besa. Otvara prozor. Otvaram i ja.

– „’ajde sad!!!“ – urla – „’ajde sad da te vidim!!!“

Vidim lice običnog čoveka. Velika glava, bez vrata. Nizak je, lepo se vidi iz toga kako sedi za volanom. Malo nabijen. Preplanuo je… verovatno od rada pod vedrim nebom. Stara, pohabana odeća. Šake na volanu. Debeljuškaste i ogrubele od rada. Cedi kroz zube svoju mantru:

– „’ajde sad!!! ’ajde sad da te vidim!!!“
– „Stani sa strane!“ – dovikujem mu.
– „’ajde sad!!! ’ajde sad da te vidim!!!“
– „Stani sa strane!“ – ponavljam, još uvek potpuno pribran.

Sledi salva psovki. Potom usporava i skreće. Ne zaustavlja se… odlazi.

Tek tada ruke počinju da mi se tresu. Uvek mi se tresu ruke u takvim i sličnim situacijama. Kada sam bio mlađi ruke su počinjale da mi se tresu tek pošto bi se sve završilo. Sretao sam takve i ranije. Verovatno bih ga patosirao pre nego što bi uspeo da se snađe. Ranije…

Mozgam o tome šta bih radio sada. Sigurno bih pokušao da ga smirim i da mu objasnim da nisam trubio da mu pokažem kako sam ja arogantni, gradski gad, nego da ga upozorim. Tresle bi mi se ruke. On bi to video kao moje povlačenje i kao svoju pobedu. Morao bi da pomisli kako sam premro od straha pred njegovom „strašnom“ pojavom. Ljudima pod adrenalinom, toliko ljutitim da je to strašno (i često smešno), učini se da i sami deluju zastrašujuće na okolinu. Možda ne bi mogao da se kontroliše. Možda bi me isekao sekirom ili dotukao pumpom ili nekakvim pajserom. Mora da ima pajser ili tako neku alatku. Ti stari karavani imaju šipke, pajsere i slične stvari kao deo standardne opreme. Iskalio bi se na meni. Za sve.

Daljinski u ruci Mandušića Vuka

Uzeo sam pogačicu i kiflu. Kiflu sam pojeo odmah, a pogačicu imam za kasnije, kada budem gladan. Užas.

Mozak mi je u prvoj. Nema potrebe za više. Nužno je samo da prođe neko vreme, pa da zauvek ostane tako. Na silu ga teram na veća naprezanja. Ponekad uspe. Drugi put, one iste okolnosti koje ga drže u prvoj, utiču na to da entuzijazam isčili.

Čitam. Pišem. Online interakcija svedena je na minimum. In vivo? Hm, u živo(tu) stvari stoje još gore. Od deset rečenica koje čujem od jedne individue, devet nema nekakvo smisleno značenje. Ili je jadikovka, ili ilustruje nemoć, frustraciju, čak i psihičko stanje koje očigledno vodi ka disfunkcionalnosti. Za dlaku, pa patologija. Sve kao po knjizi. Da li je moguće da ne primećuju? Od deset individua koje tokom dana sretnem, devet njih su u tom fazonu.

Nije moguće odustati. Osim što nije dozvoljeno, odustajanje nije ni moguće. Radim domaći sa klincem. Matematika je, pa recimo oket (Uz silne metodološke primedbe, zapravo je to to, i da li će se učiti na ovaj ili onaj način, matiš stoji kako stoji). Srpski nam ide porodično, ali lektira je ukinuta. Postoje samo preporuke za čitanje. Poznavanje prirode i društva je najgore. Nema se love za kvalitetniji pristup, pa se bubanje prosto nametnulo kao metod sticanja novih (sa)znanja. Suludo. Umesto da izađu na kej. Na keju se vidi lepo i Dunav i preko puta planina (Fruška gora – mala, ali ipak), dok je sa ove strane sve ravno. Pređite most i popnite se na Đavu (Petrovaradinska tvrđava), pa se vidi sve to, isto, samo bolje. Gde je tvrđava, tu je i Istorija i eto ti početak poznavanja društva. Umesto svega toga, malac me pita da li je nabrojao sve klisure i useke.

Darling i ja pred smiraj dana, umorni, oklembešeni, umišljamo da zajedno sedimo i pratimo program preko našeg TV prijemnika. Mota kanale malo ona, a onda daljinski uzimam ja. Sprava prosto živne u rukama stručnjaka za heftanje. Skoro da postaje ubojita kao da njome barata Vuk Mandušić lično. Muška ruka na daljinskom je muška ruka i to se, za sada nije promenilo. Na federalnoj BIH TV daju Hrvatskog šefa (kuhinje). Taman kad je ona mala purgerka završila reduciranje češnjaka i krenula da karamelizira lješnjak, počeo sam da sanjam štrudlu sa kajmakom moje pokojne baba Danice. Nisam je okusio već dvadest godina i nikada više neću. Ne zato što neću, nego zato što to nije moguće.

Zašto gorila ima velike nozdrve?

Zato što ima debele prste!

Jedeš ono šta se nudi.
Gledaš šta se daje. Čitaš novine. Drugo ne.
Slušaš o čemu ljudi pričaju. Takođe, slušaš šta sviraju i pevaju. Na istom onom mestu koje služi za gledanje. Na istom ili sličnom mestu, da tako kažem.

Kad od tebe zavisi, gledaš da jela bude mnogo. I pića. Da ne kažu ljudi…
Razgovaraš sa njima o svemu: Šta ste gledali, čitali, čuli…
Ponekad zajedno zapevate. Komšije ćute, ko im jebe mater.

Dama, pub, peti kec

– „Zašto dama sedi sama?“ – Darko je namestio onaj kez čekajući odgovor. Ne nije to „Širok osmeh, zlatan zub“, ne. Ne liči na pozu nekog glumca ili pevača, niti bilo koje druge selebriti (taj izraz, mrski anglicizam, video sam i čuo na TV i učinio mi se baš ne’ako moderan, da ne kažem in, za ovde da čučne). To je bio više smešak tipa: „Kada čuješ koliko sam šarmantan, originalan, kakav mi je bariton i uopšte kako koristim jednu, u suštini oveštalu frazu na sasvim nov način – moraćeš da se okreneš/podigneš glavu/uperiš pogled ka meni i uveriš se da te utisak ne vara: Ja jesam šarmantan, originalan, sa fantastično sexy baritonom, baja… i uopšte uzev’ koristim jednu, u suštini oveštalu frazu na sasvim nov način. Stoga znam – nisi u stanju da mi odoliš.“

– „Slušaj prijatelju, čekam nekoga i uzeo sam novine i piljim u njih, upravo u nadi da mi se neće prišljamčiti tako neki debil. Odbi.“ – uzvrati mu „dama“ sa takođe veoma sexy baritonom. Mirnoća, ali i doza hladnoće u glasu nije ostavljala mesta kolebanju. Postali smo Svet.

Lagan post za po(d)neti

„Budi ljubazan, ali ne ruši ogradu“

Švajcarska poslovica. Izreka, naime. Neko je optužio Helvećane da su hladne komšije i prepričava navedenu mudrost, kao da su je oni iznjedrili. Multipraktik nožići, ku-ku kloks, banke, čokolada… nisu, dakle, dovoljan doprinos. Malo ko zna onog Arčibalda Rajsa. Ionako ima englesko ime, kao svaki pravi Švaba.

Englezi, pouzdano znam, govore da je dobar zid, najbolja garancija za dobar komšiluk. Nije njih briga za kantone i neutralni su samo kada igraju Škotska i Vels.

Naš komšiluk, ako ima živih krava, deli se na prvi i ostali, i/ili širi.

Za prve komšije se zna. Dolaze na sahrane, a i ovako. Često dosađuju, ali mi ćutimo. Komšija je više nego rod. Nađe se pri ruci i da pomogne i da se podmetne.

Ostali (ne preostali) su nekada i bivši (ali ne i počivši). Poput Austrije, ili Turske. O Grčkoj da i ne govorimo. Mojne sad da neko kaže kako ih i dan – danas, ne smatra.

Širi… eh, nas i Rusa. Nikad se ne zna ko i šta može da nam stigne iz daleka. Od kinte bogatog ujke, do radioaktivnog oblaka.

Imamo i neke nove susede. Većina je oduvek tu, samo je promenila status. Neki su pridošli. Pridošlice. Neki su bili i ostali, a ima i onih koji su otišli.

Sarma? Pa, je l’ već gotova?

Uzbudljiv post u nastavcima

Nemojte, molim vas, misliti da čitate knjigu. Ovo nije knjiga i ovo nije književnost. „Kako?“ pitaćete „Ima korice, ima listove koje sadrže nekakav tekst?“. Avaj, dragi moji, razni registri, rečnici ili davno zaboravljeni telefonski imenici takođe imaju fizički oblik knjige.

Bolje zamislite da ste na internetu naleteli na nekakav sajt. Svidela vam se naslovna strana, sa svim onim natpisima, banerima i trepćućim reklamama. Dopada vam se i fotografija autora. Mlad, plavokos čovek, svetlih očiju i širokog osmeha. Gleda pravo u vas i kao da će svakog časa izgovoriti: „Dobrodošli, izvolite.“

Dobro, klik na fotografiju čoveka prijatne spoljašnosti nije vas doveo na očekivano mesto. Shvatili ste da je u pitanju samo još jedna reklama za najnoviji izbeljivač zuba. Vratili ste se na početnu stranicu i sada vidite da se fotografija mladog, nasmejanog čoveka, smenjuje, automatski, sa fotografijom mlade nasmejane žene, a potom i dečaka i devojčice.

Možda da ste na blogu? Da, mislim da je to bolja ideja. Internet je ionako preširok pojam i u tom cyber – lavirintu kategorija, tom galimatijasu najrazličitijih žanrova, tipova pretrage i vrsta zabave, čovek se može izgubiti kao u kakvom zlom matriksu, postavljenom tamo samo da bi skretao ljude sa njihovog puta. Dakle, nalazite se na blogu. Tačnije, molim vas da zamislite da se nalazite na nekom od brojnih internet domena, koji nude gostoprimstvo autorima blogova i njihovim pratiocima. Okej, slažem se da je i to malčice preširok okvir za našu, da tako kažem, situaciju.

Idemo, zato, sasvim konkretno. Zamislite, vi to možete, u to sam čvrsto uveren, da ste na jednom sasvim jednostavno dizajniranom blogu. Na tom mestu nalaze se tekstovi. U najvećoj meri, naime, tekstovi, ali tu i tamo može se videti neki video ili kakva lepa fotografija. Uglavnom pregledan i ni malo komplikovan dizajn, sa poznatim templejtom daje osećaj domaće atmosfere, (Što nije za bacanje, na jednom u suštini hladnom mestu kao što je blog, koji je zapravo delić još hladnije informatičke šume koja umesto stabala ima beskrajne nizove jednica i nula).

Recimo da vas sada sa naslovnice posmatra prijatno lice blog – domaćice. Opekli smo se sa muškim licima na naslovnim stranama i verujem da ćete se složiti da je osvežavajuće rešenje plavuša, punih usana i bujnih grudi, fotografisana iz levog polu-profila (kao da nas pokretom glave ohrabruje da zakoračimo kroz ta vrata i uđemo u prostor u kome ća nam ona pokazati šta uistinu ima da podeli sa nama), moderno uređene frizure, sa maramom oko vrata i vrhom elegantne čaše iz koje izlazi dim, „uhvaćenim“ u kadru u njegovom donjem desnom uglu, koji može da implicira da je mlada dama konzument egzotičnih koktela (ali nosi sobom i druge, najrazličitije asocijacije u vezi sa dimom, vatrom i razmećete već), ali koji isto tako, u igri svetlosti i senke sa maramom, podvlači, sasvim diskretno, notu artističkog u njenoj pojavi, ali i navodi pogled ka njenom dekolteu.

Sada već odvažno klikćemo na „About“ koji bi trebalo da nam kaže nešto o tome ko je ustvari autorka onoga što ćemo konzumirati u narednim minutima i krećemo da čitamo ili već šta.

Napomena autora:

Svaka sličnost sa stvarnim osobama, slučajna je i predstavlja samo plod vaše osebujne mašte, a ne moje, te nema veze sa autorom, njegovim skrivenim ili otkrivenim namerama, ili kombinacijom istih.