Blogeri znaju

S

Najadekvatnije odgovore (da tako kažem) dobio sam kada sam u svojim postovima bio najotvoreniji. Ne želim da kažem najiskreniji, zato što jesam uvek iskren. Ne zato što sam takav čovek, nego zato što ne umem da izmislim, ili umem ali „na papiru“ ne ispadne baš nešto.

Postoje, ipak, teme u kojima nisam smogao snage da izgovorim ono što je ključ ili njeno težište. Ponekad se da naslutiti šta sam hteo, ponekad ne. Nisam pesnik, ne umem dovoljno dobro. Naravno, desi se da potrefim i to su, po mom, najbolji uradci što ih je moja malnekost u stanju napisati.

Najlepše su dočekani oni prvi, najotvoreniji. Vidim, lepo, po tonu komentara.

* * *

Voleo bih da dobijem mejl u kome me jedna pametna plavuša zove na kafu. To ne bi značilo ništa više od odlaska na kafu i priče u vreme prepodnevne pauze, ali bi mi prijalo. Tamo negde posle praznika…

Moje društveno biće ili društveno biće mene

Fotografija0514

Ne stižu mi više ni mejlovi sa bajatim forama i golim cicama. Nema više nikoga ko bi napravio onaj neophodan napor odvajanja od svakodnevne rutine, ne bi li ostavio malo prostora za mene. Nekoliko poslednjih entuzijasta odustalo je nakon sopstvenih bezuspešnih pokušaja.

Sa druge strane, ja sam se odvojio posle nekoliko poslednjih susreta kada sam se pitao zašto su me uopšte i zvali. Ti su bili podnošljivi, jer posle njih je ostala ta moja upitanost. Oni koje najradije ne bih spominjao, a eto moram, pokušali su da izvuku od mene poslednje zrno strpljenja, onu sposobnost za slušanje koju su zapamtili da sam nekada posedovao ili ih jednostavno nije bilo briga. Potrebno im je bilo da je neko tu i to je sve.

Moje biće postoji u tragovima online. Odjek tu i tamo… daleko je to od jeke. Možda još jedna ili dve jedinke, iz čiste radoznalosti čini mi se „prate“ ono što radim. Diskretno, uz retka javljanja. Kao par kapi vode žednome. Ili misle da je to, zato što imaju tu, neku, sliku od pre.

Daj nekome lepu reč i načini se slabim. Trgovina je prosta i svako će nešto dobiti.

Dobro je ovako.

Znam…

…da znate za sijaset sličnih situacija. Recimo, kažem: „Bio sam bolestan prošle nedelje“, misleći na nekakvu virozu ili običnu prehladu, a sagovornik odgovori u fazonu: „Nisam bolešljiv.“ Kao da to što sam pazario kijavicu znači da sam bolešljiv.
Mnogi od vas svakako su čitali Erika Berna. Ipak, mnogi od ljudi koje srećem, ne umeju ni da nazovu dobar dan (Obožavam to starinsko: „On mu nazva dobar dan“).

Svako jutro, ispred škole u koju ide moj klinac, srećem gomilu roditelja njegovih drugara. Otac jedne male, inače veoma simpatične i vesele devojčice, ne ume da se javi. Prođe pored mene kao tele – ni mu, ni be. A ja imam običaj da se prvi javim. Nije mi frka od toga da prvi kažem „Zdravo“. Naravno, kada odgovor izostane, ko ga šiša. Ja se više ne javljam. Em nam deca idu u isti razred, em je on vlasnik jedne privatne škole (ko zna, možda će jednoga dana, morati da mi proda(je) usluge iste te škole… mislim, verovatno da ne, odnosno ja ću se truditi da bude ne, ali on to ne zna, dakle, ja bi za njega trebalo da predstavljam, između ostalog i potencijalnu mušteriju), em se svaki dan viđamo. Jedno vreme smo čak stanovali u istoj zgradi. Mislim da li ima, u najmanju ruku, nepraktičnije stvari od nejavljanja? Kontam da, ako je već debil u socijalnom smislu, nevaspitana budala, kada već ima toliko love da poseduje jednu školu na svoje ime, mislim, uknjiženo – kod njega se, dakle, školuju, moralo bi do svesti da mu dođe da je makar korisno javiti se, ma kako mu to bilo mrsko, strano, neprijatno ili van pameti. Uz to, ne košta ništa.

Nije to usamljen primer.

Na žalost, moja generacija roditelja u NS je izdanak one iste generacije mladih iz osamdesetih, kada je u varoši vladao izuzetan štimung, svojevrsni miks snobovsko – malograđansko – palanačke dosade, koja je prosto izvirala iz mnogih pripadnika narečene generacije. Seljačizam i renesansa dakle, toliko je usađena u neke od nas, da ni deca, ni potencijalna korist od međusobnog kontakta, imajući u vidu teška i opasna vremena, pubertet u najavi i ko zna šta još sve ne – ne donose napredak.

Šta ima veze „Šta kažeš posle zdravo“ , odnosno potpuno je izlišno govoroti o tome, kada i samo „Zdravo“ izostaje, a o onome „Koju igru igraš“ da i ne govorimo, kada se nalazimo na različitim terenima.

Pomera me što me nejavljanje (i sve što uz to ide) – toliko pomera.

Umetnik vs Političar

Političari bi trebalo da budu neka vrsta javnog servisa. Na usluzi građanima i opštem dobru.

U demokratskim zajednicama sa nevelikom populacijom i velikim nacionalnim dohotkom, a takvih ima samo u malim i bogatim državama Zapadne Evrope – ideal je gotovo dostignut. Biti političar ne znaži prestiž i dobru zaradu, jer ima boljih zanimanja i većih plata. Tamo su političari javni službenici, često samo volonteri. U nekim kantonima Švajcarske, na lokalnom nivou, najcešće u manjim opštinama, odluke se donose aklamacijom, na skupštini svih punoletnih stanovnika. Slično je, za ne poverovati,  u nekim zabačenim delovima USA, koji još uvek neguju pionirsku tradiciju iz prvih dana osvajanja Amerike, dabome samo kada je u pitanju neki problem od lokalnog značaja.

Kada je reč o ovdašnjem viđenju političara, imamo drugačiju perspektivu. Profil političara iz našeg iskustva, osim u javnom životu, sreće se i u nekim kompanijama ili u zatvorenim ustanovama, gde se ličnosti takvog kova posebno dobro osećaju. Malih političara ima naravno svud oko nas i tu reč političar dobija simboličku dimenziju, postaje naka vrsta metafore pomoću koje može da se da karakterološki objasni čitav jedan tip ličnosti.

U svakodnevnom životu svi smo po malo političari, čini mi se češće nego što bismo voleli da priznamo.

* * *

Umetnik (zaista zaslužuje veliko slovo) ekskluzivnija je pojava od političara.

Pitam se koliko je nečiji poriv da se bavi kreativnim radom, zapravo nesvesni pokušaj da daje, odnosno da na izvestan način sublimiše davanje koje bi trebalo da se odigrava na povrsini: emocionalno i svake druge vrste davanja? Koliko bi čoveku koji bi pokušao da se približi hrišćanskom idealu preostalo?*

Kada se, ukoliko čovek ima snage da bude iskren prema sebi, stvari razgrnu, ostane problem motivacije kod niza činidbi koje imaju preduslov da budu kreativne. Jasno je da su mnoga vrhunska dela nastala iz osujećenosti njihovih autora, iz frustracije i neuroze, očaja, nezadovoljstva i patnje; ali taj problem je relativno lako rešiv kod običnih smrtnika koji i pored (što ne priznati) pritajene žudnje za slavom i priznanjem, za genijalnošću, pomalo i pored zavisti u odnosu na veličine u čijim ostvarenjima imaju privilegiju da uživaju, u stvarnosti nemaju ambicije, često ni iluzije da stvaraju epohalna dela. (Na sličnu primedbu o kreativnom delanju, jedan poznanik mi je odgovorio – «Što da ne, ukoliko pomaže?» pa eto mene kao „kreatora“ ovog bloga).

Treba imati na umu činjenicu da mnogi od nas nose neku svoju, makar malu, funkcionalnu neurozu. Isuviše često je slučaj da je ili nismo svesn, ili  je prepoznajemo tek indirektno – prema posledicama koje proizvodi u (našem) ponašanju.

Simboli i njihovo prepoznavanje su gotov ključ za razrešenje problema, ali je teskoća u prepoznavanju, ukoliko pojedinac zagledan u sebe nema pomoć u obliku dobrohotnog, objektivnog prijatelja. Što je taj proces više uzajaman to bolje. Tek posle takvog jednog filtriranja, ili barem paralelno sa njim, po meni, treba da slede estetski i drugi kriterijumi. Osim ukoliko čovek zaista nije spreman da pruzi «celog sebe». Stavljanje svog celokupnog bića u sluzbu Umetnosti je performans per se i nije mu mesto u ovoj priči.

__________________________________

*(»Ko ima neka da, ko ima samo haljinu neka da haljinu» –  parafraza čuvene biblijske rečenice (neka mi bude oprošteno što je ovako, svojim rečima, kvarim), dokaz je u prilog simboličkog rečnika jedne druge knjige: «Simbolika u Bibliji» od Pola Dila (Paul Diel, „Symbolism in the Bible„). Tu se nalaze neki zgodni alati za razlučivanje kreativnog od nekreativnog čina, prevashodno kod nas samih, a onda i kod okoline.)

Tekstajl

Zgodna i mlada. Minimalno odevena. Nosi u jednoj ruci kesu sa jabukama. Kesa puca i jabuke se kotrljaju svuda okolo. Ona se osvrće oko sebe.

* * *

Teret savesti nije nešto što bi trebalo da nas koči. Trebalo bi da nas usmerava. Mislim da je cela ta stvar zamišljena da funkcioniše kao niz saobraćajnih znakova. Kreni, stani, obavezan smer, uspori, propusti s leva, propusti s desna. Ukoliko i postoji nešto kao zabrana, onda se radi prevashodno o ograničenju ili upozorenju. Mislim, ništa te ne prisiljava osim zdravog razuma.

Znam, znam. Roditeljski glas, glas Boga, prirođene osobine i tako dalje. Plus društvena pravila, koja se nekad presecaju sa navedenim, a nekada ne. Običaji, zakoni, kamere za nadzor…

* * *

„Vidi ih molim te: Snajka doktor nauka, a on šloser. Znaš da je pitao da li je stvarno pročitala sve te knjige?“

* * *

S druge strane, nalaze se „šta ću mu ja“ situacije. One kad – tad, naprosto dovedu čoveka u to stanje (Po mom nekom ličnom sudu, ili rekao bih, po sopstvenom iskustvu, sve to zavisi od nekoliko stvari: Najpre od pameti, dakle, stepena intiligencije svake individue, potom od vaspitanja, pa tek onda od onoga što ti se u životu desilo ili se dešava; na kraju zavisi od zrelosti, naime, dostignutog nivoa ličnog razvoja u odnosnom, ili datom trenutku nečijeg života). Prividno si bez savesti, a zapravo se radi ili o nedostatku saosećanja ili si jednostavno u takvoj situaciji gde je empatija suvišna, nepotrebna ili prosto, nije racionalna. Zapravo, taj neko „šta ću mu ja“ je takav ili tako postupa ili se upleo, da nemaš drugo šta da kažeš.

* * *

Gledam kolegu: Naizmenično gleda u monitor i tipka po tastaturi. Mršti se, uzdiše. Na kraju upita: „Oni tekstil pišu odvojeno?“

Doručak na travi

Pola deset pre podne u centru Novog Sada. Prolaze ljudi i nose kese. Svako svoj doručak, malu porciju privatnosti. Oni u odelima nose fancy kutije sa fancy hranom, a oni sa manjim platama uglavnom pecivo: kifle, perece, jogurt i tu i tamo burek.

Pored znamenitog zaštićenog stabla, postoji red klupa na koje se može sesti, zapaliti cigareta i posmatrati.

Novi Sad je poznat po vrlo dobrom izboru hrane. Na malom prostoru imate ponudu od fast fooda do ozbiljnih restorana. Branch barovi su se namnožili, pa tako gotovo svaki kafić koji drži do sebe ima i svoju varijantu hrane koju nudi. Cene su ujednačene. Sećam se da sam pre par godina u Beogradu poranio na poslovni sastanak, pa sam vreme potrošio u baru jednog hotela i tamo pojeo izvrstan sendvič. Malo skuplji nego na sličnom mestu u Novom Sadu, ali bogato „opremljen“, čime je sasvim opravdao cenu.

Ovi u odelima što špartaju sa svojim luksuznim fruštuk gegeben paketićima su bankarski službenici. Odmah se primeti. Slično izgledaju i političari ili recimo, pripadnici „viših ešalona“ gradske i ostalih uprava, ali se oni ne mogu videti kako naokolo tegle svoje zavežljaje. Oni su, pogađate, u branch barovima, da bi kasnije zauzeli svoja mesta u pomenutim ozbiljnim restoranima.

Ostali se gegaju noseći kifle i jogurte i ponekad, još nešto, najčešće sa pijace.

Pola deset pre podne u centru Novog Sada, radni dan. Imate utisak da ste u nekom većem i bogatijem gradu. Akcenat je, ipak, na ovim fruštuk – razlikama. Ja sam danas poneo par jaja od Uskrsa, parčence barene šunke i hleb.

Traži se…

…što kraća forma.

Brzo čitanje, međutim, nikada nije odnelo prevagu. U jednom trenutku, u prošlosti, mislio sam da je čitanje in i da će svakako, zadržati svoju inost. Da će se prilagoditi. Povremeno se čulo za neki od kurseva brzog čitanja, ono kad furate dijagonalno, pa ovako i onako i za tili čas pročitate „Rat i mir“. Sa razumevanjem, dabome. Ne poznajem nikoga ko je završio taj kurs. Ne poznajem nikoga ko ga je pohađao.

Istini za volju sve je manje i ovih što su pročitali „Rat i mir“. Od korica do korica. „Ana Karenjina“ („…mož’_da_se podnese do onog dela kad Levin posmatra seljake kako obavljaju poljske radove“) ima više ekranizacija: U starom filmu sa Gretom Garbom, Levin se i ne spominje, a u ovom novijem ga ima. Davno sam gledao i „Tihi Don“ („…al’ ga razvukoše Ruje, bolje da sam čit’o, nego što sam gled’o“).

Sve je manje čitalaca, a sve više onih koji pišu. To nisam ja izmislio, to je rekao onaj Britanac, pre dva ili tri sajma knjiga. U Beogradu, dakako. Slabo ko zna da postoje slični sajmovi i van Beograda. U poslednje vreme, malo ko zna da postoji bilo šta van Beograda. Dapače i ovi što su izvan Beograda, mislim, što žive, ne znaju za sebe.

Samo brzo i da je pitko.

Bata Živojinović bi u filmu „Povratak otpisanih“, režiranom sa strip kadrovima, do jaja, onako američko-špagetovesternovski, sigurno izjavio: „Takvo je vreme došlo, gospodine ministre… a ti napuderisani, osetio si čvrsto, a?“

Lako čitljiv post

Sedim u kancu. Lokalni krelac pita u prolazu:
-„’Ej, je l’ znaš da je Neša ostavio cigarete?!“
– „Gde?“
Nešto kasnije, novi krele:
– „Znaš da Neša ne puši?“
– „Znao sam da je kolebljiv.“
Lapo sata sam radio u miru, kad eto nje:
– „’E l’ istina da Nenad više ne puši?“
– „Ni manje… ni više.“
Posle ovog sam pomislio da dolaze u talasima:
– „Šta to čujem? Neša ostavio cigare, ne puši, a?“
– „Ne znam, a ti?“
Na to, Neša otvori vrata i uđe iz susednog kanca:
– „Idemo malo napolje?! Da zapalimo po jednu…“

Na putu

Tek što sam izašao iz kola. Onako izgužvan, iskezečen kao iz javnog prevoza. Kaže „Ne možeš tako, moraš da se izboriš za sebe“.

Borba nije uvek ono što bi neko pomislio. Boreći se ’ladno dezavuiše sebe, bez imalo svesti o tome. To je kao kada se gomila peznoša tiska oko ulaza u bus, a mlada keva sa bebom u kolicima ne može da izađe. Kao kada mrkan u „Audiju“ fleka kolonu u tunelu. Ili kada ovi iza sviraju i ablenduju pre žutog. Još dok crveno trepće. Tamo gde postoji to trepćuće crveno. Valjda ih to razdražuje, kao bika u koridi. Ili kada staneš da propustiš onu majku sa bebom u svojoj traci, a vidiš u retrovizoru kako se, u susednoj traci, isti onaj mrkan zaleće da te pretekne. Srećom, oprezna i iskusna gradska keva primećuje opasnost i staje ispred tebe ljubaznog. Naravno, iza se već formirala kolona i onda kreće trubljenje i ablendovanje.

Sve to se dešava još dok sam na putu. Nisam stigao tamo kud sam pošao. Jedva da sam krenuo.

Na odredištu čujem to što čujem i onda se javljaju ta neka, pomešana osećanja.

Nema naslova

Gledao sam jednom, na jednom od satelitskih TV kanala, emisiju o tzv. „Divljoj deci“. Osim dece koja su odrastala van ljudskih zajednica, u prirodi, snalazeći se sami ili u društvu životinja, najčešće u vučijim čoporima, bilo je reči o zanemarenoj deci iz urbanih sredina. Dali su i kratak istorijat, pa je, čak, spomenut i Kaspar Hauzer.

Dve su poruke, misli, ili zaključka:

1. Kada dete u razvoju „preskoči“ određen, kritičan period, zauvek gubi mogućnost da nauči da govori. Naprosto, kada preraste dob u kojoj se razvijaju regije u mozgu zadužene za govor, šansa je zauvek propuštena. U zavisnosti od uzrasta u kome je dete pronađeno i dovedeno u svet ljudi, postoji sposobnost učenja pojedinačnih reči i njihovog značenja, ali nikada i smislenih rečenica.

2. Osnovna mera ljudskosti jedinke je sposobnost za empatiju.

Ne mogu, a da se ne zamislim…