Od poštenog posla ruke nisu prljave

Te davne 1994. godine, još sam bio student. Istina, već sam se zabavljao sa sadašnjom darling. Privodio sam studiranje kraju, ili sam barem tako mislio. Tih dana malo se mislilo na sutra. Trebalo je preživeti danas. Retko ko je planirao budućnost. Nije se imalo love, a izgledalo je da ni budućnosti nema na vidiku.

Radio sam na Sajmu u tzv. „Grupi za intervencije“. Možete da zamislite kako je to zvučalo u ondašnjim, ratnim vremenima. Pomenuta grupa sastojala se od sezonskih radnika. Fizičkih radnika, koji nisu svi odreda oduvek bili fizički radnici, ali ih je muka naterala. Bilo je to šaroliko društvo sastavljeno na brzinu od lečenih alkosa, siromašnih, ali mrdajućih penzosa, vorkera bez mnogo škole, koji su posle ukidanja samoupravljanja dobili pedalu od dotadašnjih drugova, novopečenih im poslodavaca i mene, zalutalog studenta bez kinte.

Sećam se kako mi je čika Nikola (Dalji rođa, koji mi je „sredio“ šljaku) rekao preko telefona: „Nemoj baš svečano da se obučeš.“ Bilo mi je odmah jasno. U načelu. U pojedinostima intervencije „Grupe za intervencije“ sastojale su se u pripremi terena za sajamske priredbe: Od uređenja kruga (Miks poslova iz nadležnosti, delom gradskog zelenila, a delom gradske čistoće), do montiranja štandova. Kada bi jednom, sajamska priredba započela, posao bi se sveo na poslove održavanja i čistoće, sa akcentom na čistoći. To je između ostalog podrazumevalo i krivudanje po halama sa kontejnerom za đubre ispred sebe.  To krivudanje išlo je od štanda do štanda. Viđali ste sve one namontirane cice, ali one nisu viđale vas. Odnosno jesu, ali vas ne bi posmatrale kao individue. Ili ličnosti ili ljudske prilike ili bilo kakve prilike osim za bacanje smeća. Dakle, više su vas posmatrale kao đubretare. One starije i nešto ljubaznije, umele su da vas ponude sokićem ili čak rakijicom, ali najpre, ipak, videle bi vas kao pokretne kontejnere ili vozače kontejnera koji služe samo za odnošenje otpadaka.

„Od poštenog posla ruke nisu prljave“ – vikao je čika Nikola i odlazio ne pruživši ruku. Darling je, takođe, radila na Sajmu, ali na štandu jedne velike firme koja se bavila proizvodnjom sokova, alkoholnih pića, pekmeza i marmelada. Spadala je u one namontirane cice. Samo spolja. Zato jer je bila jedina mlađa riba koja bi nas ponudila pićem (…ali to je moja darling, usralo me da nađem pravu ribu; nikada nisam provalio zašto je rešila da bude sa nekim kao što sam ja).

Posle sam godinama ulazio za dž na Sajam. Poznavao sam sve momke na vratima. Umeo sam da pokazujem rukom na zelenu površinu i da se pohvalim kako sam je ja kosio.