U ogledalu

Vidim onižeg debeljka. Dobro, po odrazu u ogledalu nije uvek moguće proceniti visinu. Lice je druga priča. Rošav, sa očima deteta ispod debelih obrva.  Nos „ide“ malo udesno – uspomena na jedan pad. Sećam se kako sam plakao i krvario, ali „nista nije (bilo) slomljeno“. Malo iskrivljeno doduše, ali slomljeno – ne.

Možda baš i nisu oči deteta. Zavisi od situacije. Kada posmatram sebe u ogledalu, bez nekog posebnog cilja – oči dobiju taj izraz. Ili bih ja voleo da vidim onog dečaka, od pre, pa mi se priviđa da su to njegove oči. Ako mi se priviđa, zašto me onda cigani često startuju na ulici? Od prosjaka, do raznih prevaranata po pijacama i vašarima. Mislim, ako im ne izgledam naivno, zašto me onda startuju? Oni znaju da čitaju iz nečijeg pogleda. Najbliže istini izgleda tvrdnja da sami sebe posmatramo različito od drugih. Bez strahova, bez predubeđenja, bez iskustva, otvoreno i radoznalo, upravo onako kako smo posmatrali svet kada smo ga tek upoznavali.

Kada se ošišam (a šišam se veoma kratko – „za sve pare“, kako je rekao jedan moj kolega) obavezno me legitimišu policajci ili me carinici skidaju u onoj sobi. Onda me iz ogledala posmatra opasan tip? Ja ne mislim tako, ali „organi“ kao ljudi od iskustva, profesije i procene misle. Kada se samo setim koliko me je puta, tokom devedesetih, takav izgled sačuvao od nevolje. Jedno vreme su me u izlascima startovale i „sponzoruše“ (ili njihove preteče, jer davno je to bilo). Ličio sam im na te – ljude sa puno love.

Oniži, rošavi debeljko je uvek tu. Bez obzira na situaciju. Gleda me. Kada ovako, a kada onako, ali gleda… posmatra. Onda me nešto „lupi“, negde tik iznad potiljka. To mi se često dešavalo sa nekih šest ili sedam godina i kasnije u pubertetu. „Samosvest“ – sinulo mi je, jednom, davno. „To je taj osećaj – kad vidis samog sebe“… kad STVARNO vidis sebe.