„Ti, tata, crtaš najbolje na svetu“

U osnovnoj sam na takmičenjima povodom dana škole uvek osvajao nagrade. Posle nekoliko godina zamolili su razrednog da izabere nekog drugog. Gotovo da mi je laknulo, jer je društvo počelo da me zadirkuje, a i dosadile su mi teme iz NOR-a i „Proleće u mom gradu“…

U srednjoj sam radio radove celom razredu i profa, inače akademski vajar, je prilikom ocenjivanja upisivao svaki put i meni po jednog petaka. Uskoro je ponestalo mesta u dnevniku, pa mi je predložio da počenemo sa pripremama za likovnu. Ja sam rekao da neću, ali sam, najviše njega radi, uzeo „Kubizam – Pikaso i Brak“ kao temu za maturski.

Kada sam se vratio iz vojske, Pravni je počeo da mi liči na brdo hartije koje je trebalo nabiflati i reprodukovati. Pripreme za Likovnu su, tako, postale zgodan izgovor za neučenje. I za još neke stvari.

Dve godine i ništa. Nisam ušao ni u uži izbor. Moja mentorka me je tešila kako je njoj lako da se gola, umazana bojama valja po platnu, jer joj muž dobro zarađuje:

– „…a krenulo ti je i na Pravnom. Od nečega se mora živeti.“ – dodala je.

Dugo sam samom sebi na taj način pretvarao vodu u vino. Pronašao sam idealno opravdanje za nekoliko „propuštenih“ godina. Voleo sam i da govorim sebi kako sada neću moći da se vajkam kako nisam pokušao.

Kasnije je cela stvar počela opasno da me muči. Nije reč o izboru biti električar, ili biti vodoinstalater. „Umetnost…“ – nasmejem se, samom sebi, uvek kada to ponovim, ali stoji ta Mikelanđelova – „…je sebična. Traži celog čoveka.“

Tako sam prestao da crtam. Na taj način sam ostavio iza sebe svaki pokušaj „likovnog izražavanja“. Taština nema veze sa tim. Nije stvar u tome da nisam mogao da progutam surovu činjenicu da nikada neću biti kao Mikelanđelo. Možda bih ipak mogao nešto da pružim. Međutim, celog sebe, nisam u stanju da da(je)m. Nemam snage, nemam hrabrosti, na posletku – nemam muda. Ne za to.

Pre dosta godina, dok je moj klinac bio još sasvim mali, počeo sam da mu pomažem u crtanju. Onda sam shvatio da ga obeshrabrujem. Izbegavao je da sam nešto uradi i uvek je tražio da ja nešto uradim umesto njega. Niko koga je on u svom malom životu, do tada, upoznao nije umeo tako da crta.

– „Ti, tata, crtaš najbolje na svetu.“

Ispričao sam mu svoju priču. Najvažnije delove je ukapirao. Uspeo je da oseti o čemu se radi. Na neki način je upalilo, jer mu od tada to što ponekad zatraži pomoć od mene, ne smeta da dalje nastavi sam.