Vilajet

„Nešto kao – toliko i tako dobro ne može da traje, a da se ne preoblikuje u nešto što ga poništava i to ukapiraš negdje kada ti to dopusti iskustvo u četrdeset i nekim. I onda je ljepše čuvati uspomenu na nešto gotovo savršeno, nego biti svjedok i protagonista uništavanja ili uobičavanja istog.“

– blogerka poznata (na MBu) pod imenom TeaTeodora.

U stvari, radi se o tome da ljude i situacije uzimamo zdravo za gotovo. Neko je prosto tu i zamišljamo da će tu i ostati. Neće. Ne sam (sama, samo) od sebe.

Izvrsno u početku. Šta je potrebno da se uistinu „preoblikuje u nešto što ga poništava“? Mislim i parče torte, omiljene poslastice, dok ga jedemo – lagano nestaje. Uzimamo još, pa nanovo… Ko ne ume da stane, sigurno će se, na kraju, ispovraćati. Međutim, onaj ko zna kada treba da prestane da jede, pretvoriće celu stvar u situaciju gde sve postaje uživanje u omiljenom kolaču, sa povremenim pauzama. Povremenim, ali i primerenim, ako situaciju „čitate“ bukvalno (gde, onda, previše duga pauza može da dovede do toga da parče bude pojedeno od strane drugog, ili da se, od stajanja – pokvari).

Otići i nikada više ne okusiti, nego pamtiti izvrstan trenutak, deluje mi besmisleno.

Mene stoga uveseljava kada se s vremena na vreme, isti kolači, ponovo prave.