Nema naslova

Gledao sam jednom, na jednom od satelitskih TV kanala, emisiju o tzv. „Divljoj deci“. Osim dece koja su odrastala van ljudskih zajednica, u prirodi, snalazeći se sami ili u društvu životinja, najčešće u vučijim čoporima, bilo je reči o zanemarenoj deci iz urbanih sredina. Dali su i kratak istorijat, pa je, čak, spomenut i Kaspar Hauzer.

Dve su poruke, misli, ili zaključka:

1. Kada dete u razvoju „preskoči“ određen, kritičan period, zauvek gubi mogućnost da nauči da govori. Naprosto, kada preraste dob u kojoj se razvijaju regije u mozgu zadužene za govor, šansa je zauvek propuštena. U zavisnosti od uzrasta u kome je dete pronađeno i dovedeno u svet ljudi, postoji sposobnost učenja pojedinačnih reči i njihovog značenja, ali nikada i smislenih rečenica.

2. Osnovna mera ljudskosti jedinke je sposobnost za empatiju.

Ne mogu, a da se ne zamislim…