Na putu

Tek što sam izašao iz kola. Onako izgužvan, iskezečen kao iz javnog prevoza. Kaže „Ne možeš tako, moraš da se izboriš za sebe“.

Borba nije uvek ono što bi neko pomislio. Boreći se ’ladno dezavuiše sebe, bez imalo svesti o tome. To je kao kada se gomila peznoša tiska oko ulaza u bus, a mlada keva sa bebom u kolicima ne može da izađe. Kao kada mrkan u „Audiju“ fleka kolonu u tunelu. Ili kada ovi iza sviraju i ablenduju pre žutog. Još dok crveno trepće. Tamo gde postoji to trepćuće crveno. Valjda ih to razdražuje, kao bika u koridi. Ili kada staneš da propustiš onu majku sa bebom u svojoj traci, a vidiš u retrovizoru kako se, u susednoj traci, isti onaj mrkan zaleće da te pretekne. Srećom, oprezna i iskusna gradska keva primećuje opasnost i staje ispred tebe ljubaznog. Naravno, iza se već formirala kolona i onda kreće trubljenje i ablendovanje.

Sve to se dešava još dok sam na putu. Nisam stigao tamo kud sam pošao. Jedva da sam krenuo.

Na odredištu čujem to što čujem i onda se javljaju ta neka, pomešana osećanja.