Doručak na travi

Pola deset pre podne u centru Novog Sada. Prolaze ljudi i nose kese. Svako svoj doručak, malu porciju privatnosti. Oni u odelima nose fancy kutije sa fancy hranom, a oni sa manjim platama uglavnom pecivo: kifle, perece, jogurt i tu i tamo burek.

Pored znamenitog zaštićenog stabla, postoji red klupa na koje se može sesti, zapaliti cigareta i posmatrati.

Novi Sad je poznat po vrlo dobrom izboru hrane. Na malom prostoru imate ponudu od fast fooda do ozbiljnih restorana. Branch barovi su se namnožili, pa tako gotovo svaki kafić koji drži do sebe ima i svoju varijantu hrane koju nudi. Cene su ujednačene. Sećam se da sam pre par godina u Beogradu poranio na poslovni sastanak, pa sam vreme potrošio u baru jednog hotela i tamo pojeo izvrstan sendvič. Malo skuplji nego na sličnom mestu u Novom Sadu, ali bogato „opremljen“, čime je sasvim opravdao cenu.

Ovi u odelima što špartaju sa svojim luksuznim fruštuk gegeben paketićima su bankarski službenici. Odmah se primeti. Slično izgledaju i političari ili recimo, pripadnici „viših ešalona“ gradske i ostalih uprava, ali se oni ne mogu videti kako naokolo tegle svoje zavežljaje. Oni su, pogađate, u branch barovima, da bi kasnije zauzeli svoja mesta u pomenutim ozbiljnim restoranima.

Ostali se gegaju noseći kifle i jogurte i ponekad, još nešto, najčešće sa pijace.

Pola deset pre podne u centru Novog Sada, radni dan. Imate utisak da ste u nekom većem i bogatijem gradu. Akcenat je, ipak, na ovim fruštuk – razlikama. Ja sam danas poneo par jaja od Uskrsa, parčence barene šunke i hleb.

Traži se…

…što kraća forma.

Brzo čitanje, međutim, nikada nije odnelo prevagu. U jednom trenutku, u prošlosti, mislio sam da je čitanje in i da će svakako, zadržati svoju inost. Da će se prilagoditi. Povremeno se čulo za neki od kurseva brzog čitanja, ono kad furate dijagonalno, pa ovako i onako i za tili čas pročitate „Rat i mir“. Sa razumevanjem, dabome. Ne poznajem nikoga ko je završio taj kurs. Ne poznajem nikoga ko ga je pohađao.

Istini za volju sve je manje i ovih što su pročitali „Rat i mir“. Od korica do korica. „Ana Karenjina“ („…mož’_da_se podnese do onog dela kad Levin posmatra seljake kako obavljaju poljske radove“) ima više ekranizacija: U starom filmu sa Gretom Garbom, Levin se i ne spominje, a u ovom novijem ga ima. Davno sam gledao i „Tihi Don“ („…al’ ga razvukoše Ruje, bolje da sam čit’o, nego što sam gled’o“).

Sve je manje čitalaca, a sve više onih koji pišu. To nisam ja izmislio, to je rekao onaj Britanac, pre dva ili tri sajma knjiga. U Beogradu, dakako. Slabo ko zna da postoje slični sajmovi i van Beograda. U poslednje vreme, malo ko zna da postoji bilo šta van Beograda. Dapače i ovi što su izvan Beograda, mislim, što žive, ne znaju za sebe.

Samo brzo i da je pitko.

Bata Živojinović bi u filmu „Povratak otpisanih“, režiranom sa strip kadrovima, do jaja, onako američko-špagetovesternovski, sigurno izjavio: „Takvo je vreme došlo, gospodine ministre… a ti napuderisani, osetio si čvrsto, a?“