Umetnik vs Političar

Političari bi trebalo da budu neka vrsta javnog servisa. Na usluzi građanima i opštem dobru.

U demokratskim zajednicama sa nevelikom populacijom i velikim nacionalnim dohotkom, a takvih ima samo u malim i bogatim državama Zapadne Evrope – ideal je gotovo dostignut. Biti političar ne znaži prestiž i dobru zaradu, jer ima boljih zanimanja i većih plata. Tamo su političari javni službenici, često samo volonteri. U nekim kantonima Švajcarske, na lokalnom nivou, najcešće u manjim opštinama, odluke se donose aklamacijom, na skupštini svih punoletnih stanovnika. Slično je, za ne poverovati,  u nekim zabačenim delovima USA, koji još uvek neguju pionirsku tradiciju iz prvih dana osvajanja Amerike, dabome samo kada je u pitanju neki problem od lokalnog značaja.

Kada je reč o ovdašnjem viđenju političara, imamo drugačiju perspektivu. Profil političara iz našeg iskustva, osim u javnom životu, sreće se i u nekim kompanijama ili u zatvorenim ustanovama, gde se ličnosti takvog kova posebno dobro osećaju. Malih političara ima naravno svud oko nas i tu reč političar dobija simboličku dimenziju, postaje naka vrsta metafore pomoću koje može da se da karakterološki objasni čitav jedan tip ličnosti.

U svakodnevnom životu svi smo po malo političari, čini mi se češće nego što bismo voleli da priznamo.

* * *

Umetnik (zaista zaslužuje veliko slovo) ekskluzivnija je pojava od političara.

Pitam se koliko je nečiji poriv da se bavi kreativnim radom, zapravo nesvesni pokušaj da daje, odnosno da na izvestan način sublimiše davanje koje bi trebalo da se odigrava na povrsini: emocionalno i svake druge vrste davanja? Koliko bi čoveku koji bi pokušao da se približi hrišćanskom idealu preostalo?*

Kada se, ukoliko čovek ima snage da bude iskren prema sebi, stvari razgrnu, ostane problem motivacije kod niza činidbi koje imaju preduslov da budu kreativne. Jasno je da su mnoga vrhunska dela nastala iz osujećenosti njihovih autora, iz frustracije i neuroze, očaja, nezadovoljstva i patnje; ali taj problem je relativno lako rešiv kod običnih smrtnika koji i pored (što ne priznati) pritajene žudnje za slavom i priznanjem, za genijalnošću, pomalo i pored zavisti u odnosu na veličine u čijim ostvarenjima imaju privilegiju da uživaju, u stvarnosti nemaju ambicije, često ni iluzije da stvaraju epohalna dela. (Na sličnu primedbu o kreativnom delanju, jedan poznanik mi je odgovorio – «Što da ne, ukoliko pomaže?» pa eto mene kao „kreatora“ ovog bloga).

Treba imati na umu činjenicu da mnogi od nas nose neku svoju, makar malu, funkcionalnu neurozu. Isuviše često je slučaj da je ili nismo svesn, ili  je prepoznajemo tek indirektno – prema posledicama koje proizvodi u (našem) ponašanju.

Simboli i njihovo prepoznavanje su gotov ključ za razrešenje problema, ali je teskoća u prepoznavanju, ukoliko pojedinac zagledan u sebe nema pomoć u obliku dobrohotnog, objektivnog prijatelja. Što je taj proces više uzajaman to bolje. Tek posle takvog jednog filtriranja, ili barem paralelno sa njim, po meni, treba da slede estetski i drugi kriterijumi. Osim ukoliko čovek zaista nije spreman da pruzi «celog sebe». Stavljanje svog celokupnog bića u sluzbu Umetnosti je performans per se i nije mu mesto u ovoj priči.

__________________________________

*(»Ko ima neka da, ko ima samo haljinu neka da haljinu» –  parafraza čuvene biblijske rečenice (neka mi bude oprošteno što je ovako, svojim rečima, kvarim), dokaz je u prilog simboličkog rečnika jedne druge knjige: «Simbolika u Bibliji» od Pola Dila (Paul Diel, „Symbolism in the Bible„). Tu se nalaze neki zgodni alati za razlučivanje kreativnog od nekreativnog čina, prevashodno kod nas samih, a onda i kod okoline.)