Moje društveno biće ili društveno biće mene

Fotografija0514

Ne stižu mi više ni mejlovi sa bajatim forama i golim cicama. Nema više nikoga ko bi napravio onaj neophodan napor odvajanja od svakodnevne rutine, ne bi li ostavio malo prostora za mene. Nekoliko poslednjih entuzijasta odustalo je nakon sopstvenih bezuspešnih pokušaja.

Sa druge strane, ja sam se odvojio posle nekoliko poslednjih susreta kada sam se pitao zašto su me uopšte i zvali. Ti su bili podnošljivi, jer posle njih je ostala ta moja upitanost. Oni koje najradije ne bih spominjao, a eto moram, pokušali su da izvuku od mene poslednje zrno strpljenja, onu sposobnost za slušanje koju su zapamtili da sam nekada posedovao ili ih jednostavno nije bilo briga. Potrebno im je bilo da je neko tu i to je sve.

Moje biće postoji u tragovima online. Odjek tu i tamo… daleko je to od jeke. Možda još jedna ili dve jedinke, iz čiste radoznalosti čini mi se „prate“ ono što radim. Diskretno, uz retka javljanja. Kao par kapi vode žednome. Ili misle da je to, zato što imaju tu, neku, sliku od pre.

Daj nekome lepu reč i načini se slabim. Trgovina je prosta i svako će nešto dobiti.

Dobro je ovako.

Znam…

…da znate za sijaset sličnih situacija. Recimo, kažem: „Bio sam bolestan prošle nedelje“, misleći na nekakvu virozu ili običnu prehladu, a sagovornik odgovori u fazonu: „Nisam bolešljiv.“ Kao da to što sam pazario kijavicu znači da sam bolešljiv.
Mnogi od vas svakako su čitali Erika Berna. Ipak, mnogi od ljudi koje srećem, ne umeju ni da nazovu dobar dan (Obožavam to starinsko: „On mu nazva dobar dan“).

Svako jutro, ispred škole u koju ide moj klinac, srećem gomilu roditelja njegovih drugara. Otac jedne male, inače veoma simpatične i vesele devojčice, ne ume da se javi. Prođe pored mene kao tele – ni mu, ni be. A ja imam običaj da se prvi javim. Nije mi frka od toga da prvi kažem „Zdravo“. Naravno, kada odgovor izostane, ko ga šiša. Ja se više ne javljam. Em nam deca idu u isti razred, em je on vlasnik jedne privatne škole (ko zna, možda će jednoga dana, morati da mi proda(je) usluge iste te škole… mislim, verovatno da ne, odnosno ja ću se truditi da bude ne, ali on to ne zna, dakle, ja bi za njega trebalo da predstavljam, između ostalog i potencijalnu mušteriju), em se svaki dan viđamo. Jedno vreme smo čak stanovali u istoj zgradi. Mislim da li ima, u najmanju ruku, nepraktičnije stvari od nejavljanja? Kontam da, ako je već debil u socijalnom smislu, nevaspitana budala, kada već ima toliko love da poseduje jednu školu na svoje ime, mislim, uknjiženo – kod njega se, dakle, školuju, moralo bi do svesti da mu dođe da je makar korisno javiti se, ma kako mu to bilo mrsko, strano, neprijatno ili van pameti. Uz to, ne košta ništa.

Nije to usamljen primer.

Na žalost, moja generacija roditelja u NS je izdanak one iste generacije mladih iz osamdesetih, kada je u varoši vladao izuzetan štimung, svojevrsni miks snobovsko – malograđansko – palanačke dosade, koja je prosto izvirala iz mnogih pripadnika narečene generacije. Seljačizam i renesansa dakle, toliko je usađena u neke od nas, da ni deca, ni potencijalna korist od međusobnog kontakta, imajući u vidu teška i opasna vremena, pubertet u najavi i ko zna šta još sve ne – ne donose napredak.

Šta ima veze „Šta kažeš posle zdravo“ , odnosno potpuno je izlišno govoroti o tome, kada i samo „Zdravo“ izostaje, a o onome „Koju igru igraš“ da i ne govorimo, kada se nalazimo na različitim terenima.

Pomera me što me nejavljanje (i sve što uz to ide) – toliko pomera.