Znam…

…da znate za sijaset sličnih situacija. Recimo, kažem: „Bio sam bolestan prošle nedelje“, misleći na nekakvu virozu ili običnu prehladu, a sagovornik odgovori u fazonu: „Nisam bolešljiv.“ Kao da to što sam pazario kijavicu znači da sam bolešljiv.
Mnogi od vas svakako su čitali Erika Berna. Ipak, mnogi od ljudi koje srećem, ne umeju ni da nazovu dobar dan (Obožavam to starinsko: „On mu nazva dobar dan“).

Svako jutro, ispred škole u koju ide moj klinac, srećem gomilu roditelja njegovih drugara. Otac jedne male, inače veoma simpatične i vesele devojčice, ne ume da se javi. Prođe pored mene kao tele – ni mu, ni be. A ja imam običaj da se prvi javim. Nije mi frka od toga da prvi kažem „Zdravo“. Naravno, kada odgovor izostane, ko ga šiša. Ja se više ne javljam. Em nam deca idu u isti razred, em je on vlasnik jedne privatne škole (ko zna, možda će jednoga dana, morati da mi proda(je) usluge iste te škole… mislim, verovatno da ne, odnosno ja ću se truditi da bude ne, ali on to ne zna, dakle, ja bi za njega trebalo da predstavljam, između ostalog i potencijalnu mušteriju), em se svaki dan viđamo. Jedno vreme smo čak stanovali u istoj zgradi. Mislim da li ima, u najmanju ruku, nepraktičnije stvari od nejavljanja? Kontam da, ako je već debil u socijalnom smislu, nevaspitana budala, kada već ima toliko love da poseduje jednu školu na svoje ime, mislim, uknjiženo – kod njega se, dakle, školuju, moralo bi do svesti da mu dođe da je makar korisno javiti se, ma kako mu to bilo mrsko, strano, neprijatno ili van pameti. Uz to, ne košta ništa.

Nije to usamljen primer.

Na žalost, moja generacija roditelja u NS je izdanak one iste generacije mladih iz osamdesetih, kada je u varoši vladao izuzetan štimung, svojevrsni miks snobovsko – malograđansko – palanačke dosade, koja je prosto izvirala iz mnogih pripadnika narečene generacije. Seljačizam i renesansa dakle, toliko je usađena u neke od nas, da ni deca, ni potencijalna korist od međusobnog kontakta, imajući u vidu teška i opasna vremena, pubertet u najavi i ko zna šta još sve ne – ne donose napredak.

Šta ima veze „Šta kažeš posle zdravo“ , odnosno potpuno je izlišno govoroti o tome, kada i samo „Zdravo“ izostaje, a o onome „Koju igru igraš“ da i ne govorimo, kada se nalazimo na različitim terenima.

Pomera me što me nejavljanje (i sve što uz to ide) – toliko pomera.

16 thoughts on “Znam…

  1. Uf, ovov si Goste na kraju reko bash lepo – pomera me sto me pomera, kad komshiji kazem Dobar dan a oni ni da me pogledaju! A josh me vishe pomera kad mi sa sve klincem i kesama namero na dugme zatvore vrata od lifta.
    Sta cu, ja sam nazovi kulturni (jer se vishe ni ne zna definicija kulture, sve se obrnulo u „Samo bahato, samo bezobrazno“ )idiot koji se tako javlja u prazno.

    • Zamislićemo da je svako to javljanje „u prazno“ zapravo slanje dobrih vibracija sabraći koja su negde drugde, ponekad blizu, ponekad daleko, ali postoje. 🙂

      Tako ćemo jedni drugima, a njih… ma ko ih šiša?!

  2. Prvo veliki pozdrav, a i dodao bih nesto, ako nemas nista protiv. Jedan od nacina da takvo pomjeranje malo manje pomjera je preseljenje u veliki grad, ako je jos u pitanju neka od evropskih metropola tim bolje. Istina, nije trajno rjesenje i vremenom ce mozda i doci do takvih pomjeranja, ali, srecom, sada znam mali broj ljudi i sve je tako ogromno da je nekada jako prijatno kada nekog uopste i sretnem. Jednom mi se, priznajem, desilo i to „u prazno“. Bili su balkanci. Nazalost i naravno!

    • Dobrodošao dragi moj.

      Znam, imao sam i ja stanovitih pomeranja tog tipa. Ili pokušaja ili kako god. Ne baš toliko hrabrih, kao što je tvoje, ali ipak… mislim da znam o čemu govoriš. Mislim da i ja o tome govorim, ili i o tome.

  3. doticnom gospodinu bih ja lepo stala “ Dobar dan, mislim da se znamo, deca nam idu u istu skolu“. Pa neka se ne seti i neka kaze , ne. A ostalo, naucise ove u Maxi objektima da nazivaju dobar dan, malo malo pa petsto puta na dan, pa valjda ces i ti tog vlasnika obrazovne institucije. Ih, imam par primeraka koje sam odpisala, kad sam prestala da se javljam, oni poceli, a ja pitam, “ Sta ipak se znamo“ . Da puknes na zdravo mesto.

  4. Tako i moj bivši direktor, nikome se grešnik nije javljao, nije nas čak ni primećivao – kontam, broji u glavi koliko je „dobar“ pa neću čoveka da ometam, velike su to brojke… 209584 puta 48339 puta 204 puta xyz…

  5. I mene pomera, a još kada se i nasmeješ onako ljudski, ispadneš magarac.
    Ali što kažes to može biti samo jedared.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s