“On and on the rain will fall

Like tears from a star
On and on the rain will say
How fragile we are”
Sting

Znate tu melodiju. Bilo je negde oko pola sata posle ponoći. Radio je stajao na komodi pored kreveta. Krevet je bio još topao, a njena cigareta je dogorevala. Udahnuo sam dim i zakašljao se. Izgledalo je kao da su mi zbog toga oči pune suza.

Vilajet

„Nešto kao – toliko i tako dobro ne može da traje, a da se ne preoblikuje u nešto što ga poništava i to ukapiraš negdje kada ti to dopusti iskustvo u četrdeset i nekim. I onda je ljepše čuvati uspomenu na nešto gotovo savršeno, nego biti svjedok i protagonista uništavanja ili uobičavanja istog.“

– blogerka poznata (na MBu) pod imenom TeaTeodora.

U stvari, radi se o tome da ljude i situacije uzimamo zdravo za gotovo. Neko je prosto tu i zamišljamo da će tu i ostati. Neće. Ne sam (sama, samo) od sebe.

Izvrsno u početku. Šta je potrebno da se uistinu „preoblikuje u nešto što ga poništava“? Mislim i parče torte, omiljene poslastice, dok ga jedemo – lagano nestaje. Uzimamo još, pa nanovo… Ko ne ume da stane, sigurno će se, na kraju, ispovraćati. Međutim, onaj ko zna kada treba da prestane da jede, pretvoriće celu stvar u situaciju gde sve postaje uživanje u omiljenom kolaču, sa povremenim pauzama. Povremenim, ali i primerenim, ako situaciju „čitate“ bukvalno (gde, onda, previše duga pauza može da dovede do toga da parče bude pojedeno od strane drugog, ili da se, od stajanja – pokvari).

Otići i nikada više ne okusiti, nego pamtiti izvrstan trenutak, deluje mi besmisleno.

Mene stoga uveseljava kada se s vremena na vreme, isti kolači, ponovo prave.

Boja višnje

„Uspravno držanje, da, definitivno je to na prvi pogled izdvaja.“ – pomislio je. Struk, snažni bokovi, duge noge i lepi gležnjevi koji izviruju iznad sandala sa visokom potpeticom. Štikle podupiru stav.

Posle dugo vremena video je mladu ženu sa tom vrstom seksipila. Na čas je pomislio da se tog jutra probudio u svom vremenu.

U njegovo vreme, voleo je to da spominje, na svakom koraku mogli ste sresti ženu koja zrači. Mlade kolege ga zadirkuju kako je izraz „zračiti“ poprimio potpuno drugačije značenje, koje je u današnjem slengu mnogo bliže bukvalnom i ima najpre negativnu konotaciju.

Prekrstila je noge. Suknja se stidljivo podigla tik iznad kolena.

Morao je da prizna da je u vreme kada je on bio mlad, prosečna devojka nosila farmerke, duks, konjski rep. Patike i ranac na leđima bili su deo standardne opreme. Šarm, osmeh i ljupkost predstavljali su arsenal ženstvenosti mladih žena. Ovako kako je ona obučena, oblačile su se zrele žene.

Podigla je ruke iznad glave da bi popravila punđu. Veštim pokretom otvorila je široku šnalu, skupila nekoliko pramenova i vratila ih na mesto. Jedan tanki uvojak tvrdoglavo se klatio iza uha.

Prisećao se kako je počeo da primećuje devojačke vratove, posmatrajući one male nabore na koži. Seksipil je nekada bila teška reč. Čak su se i mini suknje nosile nekako sportski. Teksas šortsevi asociraju ga najpre na plažu. Plaža na leto, sunce i more. Ovo, pak, na slobodu, druženje i smeh, prve poljupce i zagrljaje. Do seksa se dolazilo putem niza posrednih asocijacija.

Imala je tamno-crveni ruž, skoro bordo. Tanke usne izvile su se u jedva primetan smešak. Konačno je skinula naočare za sunce.

„Ti, tata, crtaš najbolje na svetu“

U osnovnoj sam na takmičenjima povodom dana škole uvek osvajao nagrade. Posle nekoliko godina zamolili su razrednog da izabere nekog drugog. Gotovo da mi je laknulo, jer je društvo počelo da me zadirkuje, a i dosadile su mi teme iz NOR-a i „Proleće u mom gradu“…

U srednjoj sam radio radove celom razredu i profa, inače akademski vajar, je prilikom ocenjivanja upisivao svaki put i meni po jednog petaka. Uskoro je ponestalo mesta u dnevniku, pa mi je predložio da počenemo sa pripremama za likovnu. Ja sam rekao da neću, ali sam, najviše njega radi, uzeo „Kubizam – Pikaso i Brak“ kao temu za maturski.

Kada sam se vratio iz vojske, Pravni je počeo da mi liči na brdo hartije koje je trebalo nabiflati i reprodukovati. Pripreme za Likovnu su, tako, postale zgodan izgovor za neučenje. I za još neke stvari.

Dve godine i ništa. Nisam ušao ni u uži izbor. Moja mentorka me je tešila kako je njoj lako da se gola, umazana bojama valja po platnu, jer joj muž dobro zarađuje:

– „…a krenulo ti je i na Pravnom. Od nečega se mora živeti.“ – dodala je.

Dugo sam samom sebi na taj način pretvarao vodu u vino. Pronašao sam idealno opravdanje za nekoliko „propuštenih“ godina. Voleo sam i da govorim sebi kako sada neću moći da se vajkam kako nisam pokušao.

Kasnije je cela stvar počela opasno da me muči. Nije reč o izboru biti električar, ili biti vodoinstalater. „Umetnost…“ – nasmejem se, samom sebi, uvek kada to ponovim, ali stoji ta Mikelanđelova – „…je sebična. Traži celog čoveka.“

Tako sam prestao da crtam. Na taj način sam ostavio iza sebe svaki pokušaj „likovnog izražavanja“. Taština nema veze sa tim. Nije stvar u tome da nisam mogao da progutam surovu činjenicu da nikada neću biti kao Mikelanđelo. Možda bih ipak mogao nešto da pružim. Međutim, celog sebe, nisam u stanju da da(je)m. Nemam snage, nemam hrabrosti, na posletku – nemam muda. Ne za to.

Pre dosta godina, dok je moj klinac bio još sasvim mali, počeo sam da mu pomažem u crtanju. Onda sam shvatio da ga obeshrabrujem. Izbegavao je da sam nešto uradi i uvek je tražio da ja nešto uradim umesto njega. Niko koga je on u svom malom životu, do tada, upoznao nije umeo tako da crta.

– „Ti, tata, crtaš najbolje na svetu.“

Ispričao sam mu svoju priču. Najvažnije delove je ukapirao. Uspeo je da oseti o čemu se radi. Na neki način je upalilo, jer mu od tada to što ponekad zatraži pomoć od mene, ne smeta da dalje nastavi sam.

U ogledalu

Vidim onižeg debeljka. Dobro, po odrazu u ogledalu nije uvek moguće proceniti visinu. Lice je druga priča. Rošav, sa očima deteta ispod debelih obrva.  Nos „ide“ malo udesno – uspomena na jedan pad. Sećam se kako sam plakao i krvario, ali „nista nije (bilo) slomljeno“. Malo iskrivljeno doduše, ali slomljeno – ne.

Možda baš i nisu oči deteta. Zavisi od situacije. Kada posmatram sebe u ogledalu, bez nekog posebnog cilja – oči dobiju taj izraz. Ili bih ja voleo da vidim onog dečaka, od pre, pa mi se priviđa da su to njegove oči. Ako mi se priviđa, zašto me onda cigani često startuju na ulici? Od prosjaka, do raznih prevaranata po pijacama i vašarima. Mislim, ako im ne izgledam naivno, zašto me onda startuju? Oni znaju da čitaju iz nečijeg pogleda. Najbliže istini izgleda tvrdnja da sami sebe posmatramo različito od drugih. Bez strahova, bez predubeđenja, bez iskustva, otvoreno i radoznalo, upravo onako kako smo posmatrali svet kada smo ga tek upoznavali.

Kada se ošišam (a šišam se veoma kratko – „za sve pare“, kako je rekao jedan moj kolega) obavezno me legitimišu policajci ili me carinici skidaju u onoj sobi. Onda me iz ogledala posmatra opasan tip? Ja ne mislim tako, ali „organi“ kao ljudi od iskustva, profesije i procene misle. Kada se samo setim koliko me je puta, tokom devedesetih, takav izgled sačuvao od nevolje. Jedno vreme su me u izlascima startovale i „sponzoruše“ (ili njihove preteče, jer davno je to bilo). Ličio sam im na te – ljude sa puno love.

Oniži, rošavi debeljko je uvek tu. Bez obzira na situaciju. Gleda me. Kada ovako, a kada onako, ali gleda… posmatra. Onda me nešto „lupi“, negde tik iznad potiljka. To mi se često dešavalo sa nekih šest ili sedam godina i kasnije u pubertetu. „Samosvest“ – sinulo mi je, jednom, davno. „To je taj osećaj – kad vidis samog sebe“… kad STVARNO vidis sebe.

EroCki post festum

Obuzdavaj moć uobražavanja. To ćeš postići time, ako je čas kočiš čas potpomažeš. Ona je svemoćna nad našom srećom, pa čak i razum katkada ispravlja. Ona može da dobije tiransku moć, pa se ne zadovoljava tromim posmatranjem, već se razradi, prevlađuje često čitavim našim bićem i ispunjava ga veseljem ili žalošću, prema tome kakva je ludorija na koju se nameri. Ona čini da smo zadovoljni ili nezadovoljni sami sobom. Nekima predstavlja trajne patnje i postaje mučitelj tih budala; drugima pokazuje sume miline i srećne udese, da ih nesvestica hvata od veselja. Ona je kadra sve, ako joj naša prisebnost ne nametne uzde.“

Baltasar Grasijan, „Vrelo mudrosti“ – izvode iz 12 knjiga Valtasara Gracijana sačinio i 1653. Izdao don Vincencio Huan de Lasanosa (sa Šopenhauerovog nemačkog, preveli braća Dragutin i dr Živko Nježići, izdato u Sarajevu 1913.)

Jedna draga blogerka je (jednom davno) napisala: – „…žao mi je čoveka i njegove neprestane borbe da bude ono što bi bilo dobro da jeste…“

Pitao sam se šta je to „što bi bilo dobro da čovek jeste“? Ono čemu su naši roditelji pokušali da nas usmere? Ono što smo učili u školi? Nešto treće, što smo sami zamislili? Nešto kao „autostilizacija“?

To „autostilizacija“ sam prvi put pročitao kod Erike Jong u „Strahu od letenja“, kada kaže: „Muškarac koji otkrije autostilizaciju žene, mogao bi da osvoji koju poželi…“ Dugo sam u svojim mladim danima razmišljao o tome.

Zapitao sam se: Šta bi bila moja, sopstvena autostilizacija? To je nešto kako vidimo sebe? Ili kako bi smo voleli da nas drugi vide? Najverovatnije je da nas drugi vide kao kombinaciju naših osobina kojima utičemo na svet oko sebe, a kojih smo delom svesni, a delom ne, naših, dakle, stvarnih osobina i onih drugih, koje naštimavamo spram sopstvenih želja – autostilizujemo (nešto po malo kao laganje ili „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, ali ne strogo u vezi sa naslovom istoimene knjige, koja mi se, uzgred budi rečeno, nešto i ne svidja).

 

Od poštenog posla ruke nisu prljave

Te davne 1994. godine, još sam bio student. Istina, već sam se zabavljao sa sadašnjom darling. Privodio sam studiranje kraju, ili sam barem tako mislio. Tih dana malo se mislilo na sutra. Trebalo je preživeti danas. Retko ko je planirao budućnost. Nije se imalo love, a izgledalo je da ni budućnosti nema na vidiku.

Radio sam na Sajmu u tzv. „Grupi za intervencije“. Možete da zamislite kako je to zvučalo u ondašnjim, ratnim vremenima. Pomenuta grupa sastojala se od sezonskih radnika. Fizičkih radnika, koji nisu svi odreda oduvek bili fizički radnici, ali ih je muka naterala. Bilo je to šaroliko društvo sastavljeno na brzinu od lečenih alkosa, siromašnih, ali mrdajućih penzosa, vorkera bez mnogo škole, koji su posle ukidanja samoupravljanja dobili pedalu od dotadašnjih drugova, novopečenih im poslodavaca i mene, zalutalog studenta bez kinte.

Sećam se kako mi je čika Nikola (Dalji rođa, koji mi je „sredio“ šljaku) rekao preko telefona: „Nemoj baš svečano da se obučeš.“ Bilo mi je odmah jasno. U načelu. U pojedinostima intervencije „Grupe za intervencije“ sastojale su se u pripremi terena za sajamske priredbe: Od uređenja kruga (Miks poslova iz nadležnosti, delom gradskog zelenila, a delom gradske čistoće), do montiranja štandova. Kada bi jednom, sajamska priredba započela, posao bi se sveo na poslove održavanja i čistoće, sa akcentom na čistoći. To je između ostalog podrazumevalo i krivudanje po halama sa kontejnerom za đubre ispred sebe.  To krivudanje išlo je od štanda do štanda. Viđali ste sve one namontirane cice, ali one nisu viđale vas. Odnosno jesu, ali vas ne bi posmatrale kao individue. Ili ličnosti ili ljudske prilike ili bilo kakve prilike osim za bacanje smeća. Dakle, više su vas posmatrale kao đubretare. One starije i nešto ljubaznije, umele su da vas ponude sokićem ili čak rakijicom, ali najpre, ipak, videle bi vas kao pokretne kontejnere ili vozače kontejnera koji služe samo za odnošenje otpadaka.

„Od poštenog posla ruke nisu prljave“ – vikao je čika Nikola i odlazio ne pruživši ruku. Darling je, takođe, radila na Sajmu, ali na štandu jedne velike firme koja se bavila proizvodnjom sokova, alkoholnih pića, pekmeza i marmelada. Spadala je u one namontirane cice. Samo spolja. Zato jer je bila jedina mlađa riba koja bi nas ponudila pićem (…ali to je moja darling, usralo me da nađem pravu ribu; nikada nisam provalio zašto je rešila da bude sa nekim kao što sam ja).

Posle sam godinama ulazio za dž na Sajam. Poznavao sam sve momke na vratima. Umeo sam da pokazujem rukom na zelenu površinu i da se pohvalim kako sam je ja kosio.

Grupni portret

Njih šestoro poređalo se za fotografisanje. Kontao sam posmatrajući ih, da ne mogu imati manje od četrdese_te_tak godina. Muškarci stoje sa strane, a dame u sredini.

Levo stoji visok muškarac sa naočarima. Potpuno seda kosa, naime sasvim bela, kao sneg, odudara od njegove celokupne pojave. Dečačko lice, svetla put. Plava košulja i bele pantalone deluju malo klasično, ali utisak popravljaju moderne sandale.

Sa druge strane, njih dvojica iskezili su se čekajući zvuk aparata. Na nekoliko trenutaka osmesi kao da su se zamrzli i deluju neprirodno. Jedan je oniži, obrijane glave. Tamno odelo i nahajno raskopčana košulja. Crne cipele se sjaje tako da se čini da bi se u njima moglo ogledati. Ne mogu da se odlučim da li je reč o poslovnom tipu koji se opušta posle teškog radnog dana, ili je frajer „galeb visokoletač“. Drugi je nešto viši, krupnije građe. Obučen je u istom fazonu kao i sedokosi i mladoliki drugar: Svetla šulja i bele pantalone. Deluje veoma ozbiljno i kao da mu osmehivanje teško pada. Negovana bradica i tamni podočnjaci. Uredna kratko podšišana kosa. Da nije te, skoro vojničke frizure ličio bi na Sandokana. Ipak, ne, jer ima tamne oči.

Između njih stisnule su se njih tri. Sve su veoma lepe i deluju negovano.

Levo je plavuša u tankoj haljinici. Kosa joj izgleda kao da je posvetlela od sunca i soli, dopire do ramena. Sitne je građe i izgleda kao da je mlađa nego ostatak društva. Na prvi pogled. Sitne bore oko očiju i sam izraz lica odaju da je reč o zreloj ženi.

Desno je bucmasta crnka. Nosi modernu kratku frizuru. Naočare sa tanušnim ramom. Torbica preko ramena i takođe haljina. Vešto skrojena ističe lep dekolte, a sakriva ostatak. Sve do kolena, otkrivajući iznenađujuće lepe listove.

Treća se smestila u sredini.