Jebote, šta je to brak?

Ima ona zakonska definicija, ali to je totalno debilno.

Rekao bih da nije mnogo blizu istini ni ono od Duška Radovića što matičari čitaju na venčanju, ali je, barem, duhovito.

Postoje dve osnovne „škole“ ili gledišta (neko bi rekao „struje“, ali kada se spomene struja ja se ili uplašim od udara, ili pomislim da će da me odnese):

Prvo je stanovište populacije koja još nije u braku. Manje ili više – radi se o predrasudama koje su formirane od strane majki i očeva, pojačanih iskustvima razvedenih poznanica i poznanika. Ušunja se tu i po koje autohtono mišljenje… ali s obzirom da je autohtono, ostavimo ga na miru da kulira u svom dvorištu i tetoši kućne ljubimce koji mu pomažu da dočeka smrt ne razmišljajući puno o samoći.

Drugo stanovište je zapravo odjek mnoštva glasova, onih parova koji su uspeli da se venčaju i pokušavaju da nam ispričaju svoje priče ili delove tih priča. Halabuka koja se tom prilikom stvara lako će da demotiviše svakog pionira u njegovim pokušajuma da prokrči kakvu – takvu stazu, prolaz ili bogaz za sebe i one koji ga, eventualno, slede. Mešaju se tu smeh, suze, uzdasi i svađe supružnika, dečija graja, razglabanja roditelja, rodbinska i komšijska ogovaranja, pa se umeša i pijani kum, koji na nekoj slavi, ili rođendanu, neumesnim humorom nastoji da oraspoloži klonule goste.

Ipak, nije svaki pokušaj klasifikacije osuđen na propast. Istina je, doduše, da svako ima svoju priču, kao i ona narodna koliko ljudi – toliko ćudi, ali jedan kriterijum se izdvaja kao sasvim pogodan. Sve, naime zavisi od vremena. Koliko je ko vremena proveo pre braka, u braku i u životu i sa koje vremenske tačke iznosi svoje gledište.

Tako ćete biti u situaciji da slušate cvrkutanje mladog para. Oni su simpatični. Svi smo, nekako, na njihovoj strani. Dobro, onih nekoliko ljubomornih drugarica i njegova mama, ustvari nisu loše. Daćemo im malo vremena da se priviknu na novu situaciju. Naš friški par još uvek ima osunčani ten sa svadbenog putovanja i malo su oboje zadihani, ali neka ih… njoj je izostala menstruacija.

Nije prošlo mnogo vremena. Objektivnom posmatraču nije puno toga promaklo dok je gledao Mundijal i jedno otvaranje Olimpijade, kad eto nam naših mladenaca (sada je to već malo ironično reći, s obzirom da imaju dvoje dece, jedno u kolicima, a drugo hoda držeći se za ista). Ona odlično izgleda. Nosi modernu tuniku da se ne vidi ono malo što je dobila na bokovima, a pantalone u koje nije u stanju da se uvuče poklonila je mlađoj sestri, „da ih ne gleda“. On je pustio stomačić, ali je obukao novu košulju koja se nosi ispasana. Misli da će brada od dva dana njemu pristajati, kao da je namerno puštena, ali ga odaju zalisci na čelu. Istina, radi se, maximalno, o dva reda dlaka koje više nisu sa nama, i ko ga ne poznaje od ranije neće ništa primetiti. Zato je ona primetila njegov pogled iskosa, kojim je propratio prolazak dve zgodne tinejdžerke i munula ga laktom u slabinu, na šta se on kiselo nasmejao…

… jer u susret im je išao par četrdesetogodišnjaka (Ona tvrdi da mora da su u drugoj polovini četrdesetih, a on kaže kako sumnja u to, a čak i da jesu – odlično se drže). Upoznali su ih letos na moru. Imaju devojčicu od trinaest leta i dečaka od devet. Malu nisu ni osetili, jer je po vasceli dan otpadala u ležaljci i listala ilustrovane časopise sa sluškama u ušima, povremeno čitajući i neverovatnom brzinom kucajući SMS-ove. Mali im je povremeno zadavao glavobolje, jer je dizao strašnu galamu sa drugarima, baš ispod prozora njihovog apartmana, nekako uvek u vreme kada je trebalo uspavati bebu. Zato su svo četvoro uživali kada deca utonu u san, jer su se kartali, ćaskali i šalili se do duboko u noć.

Njoj je imponovala pažnja i povremeni diskretni komplimenti zrelijeg muškarca. Zabavljala je i činjenica da je njegova supruga to primetila i iskulirala. Ipak, nisu joj promakli povremeni skener – pogledi iskusnije konkurencije.

Malo su im zavideli na količini love… Da, imali su i veći stan i nova kola, za razliku od njihovog polovnog „Renault-a“ i činilo se da imaju mnogo slobodnog vremena, jer su im deca već bila velika.

On je voleo da razgovara sa svojim novim, starijim drugarom i da, kako je rekao „skida fazone“. Ona je bila ljubomorna na skupu odeću i kozmetiku svoje nove, zrelije poznanice, ali je malo popustila kada je videla prve znake starenja na njenom vratu, rukama i telu (ipak, divila se, potajno, stilu…), a naročito je fascinirala ležernost i naizgled, lakoća s kojom je ova uspevala da ih prikrije.

– „Pa… novo je to što mi je svekar preminuo. Da, nije mogao da se pomiri da nje nema. Nije prošlo ni dve godine. Jeste, dvosoban stan. Izdavaćemo ga, dok mala ne krene na fax, a onda ćemo videti.“

Kao da je sve stalo

„Biće čudno proleće i leto“ – rekla je, a ja sam tačno znao šta misli i kako se oseća. Kao posle bombardovanja, kada je granulo sunce, a mi sedeli i gledali kako je sve naokolo polupano.

Na ovom blogu sam se, uglavnom, klonio društvenih tema. Više je bilo reči o nekim intimnim doživljajima stvarnosti, pa i tada mahom uzimajući u obzir neke već proživljene (i preživljene) situacije, sećanja na prošla vremena ili čak na davno prošla…

Nije da nisam pokušavao, ali većinu energije mi je odnosilo rvanje sa „situacijom“, e da bih o njoj još i pisao.

Ima tu još nečega. Nakon svih ovih godina, shvatio sam da je većinu ljudi veoma teško ubediti da makar porazmisle o svojim stavovima, gledištima, da pokušaju da skinu emotivni veo i sagledaju stvarnost oko sebe što je moguće više objektivnim pogledom.

Tako se ispostavilo da je, ukoliko bih se i odvažio na nešto čemu bih u trenucima obuzetosti egom, mogao da dam ime „društvena kritika“ zapravo bilo reči tek o obraćanju istomišljenicima, dok bi oni drugi, ionako, ostali iza sopstvenih zabrana. Čak i u onim retkim trenucima, kada je izgledalo da smo na istom „zadatku“ ispostavljalo se da smo, zapravo, na uzroke gledali različito i da su nam nadanja glede posledica naših dela sasvim suprostavljena.

„Eto i to je moguće“ – kratak je zaključak i mozgam šta da učinim, a da se sasvim ne prepustim impulsu da počnem da imitiram stav „rezigniranog intelektualca“, nesiguran u to da li bih uopšte smeo (imam li pravo?) da  na sebi  koristim obe reči i „rezigniran“ i „intelektualac“?

„Velika, siva, poslovna zgrada“

U opskurnom hodniku, sa desne strane naišao sam na dvoje vrata. Na prvim nije bilo nikakve oznake ili natpisa, dok je na drugim, na papiru formata A3, debelim crnim markerom, rukom bilo napisano „Ženski WC“.

Sledeća vrata nalazila su se u dnu hodnika i iza njih se nalazila mala kuhinja sa rešoom, klub stolom i dve stare fotelje. Odmah levo stajala je jedna komoda i pored nje sudopera. Sigurno je, onda, muški iza onih prvih, neobeleženih vrata. Vratio sam se do njih, otvorio i zakoračio unutra.

To je očigledno bilo to. Samo što sam prvo ušao u malo predvorje sa dve kante za smeće, lavaboom i polomljenim ogledalom od koga je ostala samo oko jedna trećina i ukoliko ste bili dovoljne visine mogli ste da se ogledate. Iskrenete vrat i nagnete glavu malo udesno. Tada bi ste jamačno videli deo svoga lica, otprilike negde od nosa, preko očiju, do čela. Ostatak sebe, odnosno svoga lica, razgledali bi ste tako što bi se na odgovarajući način pomerali. Uz malo truda, uspeli bi da se ogledate kao da je ogledalo sasvim celo.

Odatle je do samog toaleta vodilo dvoje vrata. Zapravo, bila su tamo dva odvojena toaleta. I na jednim i na drugim vratima stajali su natpisi urađeni sličnom tehnikom kao na ulaznim vratima u ženski, samo manjeg formata. Na jednom je pisalo „Pišaona“, a na dugom „Sraona“.

BUKVALNI PREVOD (Poshalice dobijene emajlom)

„No yes stolen = Neda Ukraden

Yes to little cannon = Dado Topic

Edge except = Ivica Osim

Freeman Gentlefuck = Slobodan Milosevic

But I and brother-in-law escape = Alija Izetbegovic

Where are you sick = De si, bolan

Dark of the job = Taman posla

Axed myself very much = Mnogo sam se sekirao

Big knife tommorow = Kama Sutra

I am talking alone with the room = Pricam sam sa sobom

Edge and Police Van = Ivica i Marica

Fag Bag = Pederusa

What has? = Sta ima?

To whom feet wrappers, to whom Serbian peasant shoes = Kom obojci, kom opanci

Carry yourself = Nosi se

Lubricated behaviour = Ljigavo ponasanje

Liquid questions = Tekuca pitanja

Yes, little duck = Dapace

To take healthy for over = Uzeti zdravo za gotovo

Since the little legs = Od malih nogu

Small before = Malopre

Sea, brother = More bre

Only killer = Samoubica

Two eggs on eye = Dva jaja na oko

I divide your opinion = Delim vase misljenje

She is in second stage = Ona je u drugom stanju

On the face of the place = Na licu mesta

He is bright full stop = On je svetla tacka

He looped himself with her = Spetljao se sa njom

We were shooting from laughter = Pucali smo od smeha

He is not worth a pissing bean = Ne vredi ni pisljiva boba

To whom you this = Kome ti to

He is big stamp = On je velika marka

Out of clean peace = Iz cista mira

Let’s eat something from the legs = Da pojemo nesto s nogu

Photo-who-drinks = Fotokopije

The in-fall of little mouse = Upala misica

Who-chicken = Kopile

On-elephant = Naslon

Are-railway = Supruga

Treasure to you = Blago tebi

Fade, see, jokes = Veni, vidi, vici

Priest-singer = Pop-pevac

Everything is up and up = Sve je gore i gore

Eye colors long = Oci boje duge

Directed cheeking = Usmereno obrazovanje

NASELJENA MESTA – ONVILLAGED PLACES

Sarah is an ox = Sarajevo

He belongs to grandfather = Dedinje

Little bad city = Mali Losinj

New USA = Novi Sad

Castration City = Skoplje

Saturday city = Subotica

No cat = Nemacka

And that fox = Italija“

 

Brodolom, brakolom

Brak… kriza braka, razvodi… u čemu je stvar?

Nije u pitanju samo (ljubavni) odnos izmedju dvoje. Reč je o porodici (ne samo imajući u vidu decu, jer moguće su i porodice, odnosno brakovi bez dece). Ipak, ta zajednica, nije entitet za sebe. Nju čine pojedinci, individue sa sopstvenim potebama koje su oformile neku vrstu saveza.

Porodica znači i dom, neko mesto u koje se svaki dan vraćam(o). Ponekad je teško razlučiti da li se prilikom tog povratka, više vraćamo sebi ili drugima? Izgleda da cela stvar puca, ako se tu negde, ravnoteža naruši.

Ostalo… poligamija, poliandrija, štatijaznam, to su sve alternative-ćorsokaci. Gluposti, često duplirane pokušajima da se od njih napravi nekakav koncept.

Pojedinac treba da bude načisto da li mu je potreban dom, porodica, brak i deca, ili samo nešto od navedenog, ili ništa. Čak i tada, neuspesi, odnosno brakolomi nisu retkost. Olujna vremena.

Kad je nemirno more predstavljalo prepreku za hrabre mornare?

Broj stana

– „Ružo, šta kažeš, broj tvog stana je 714?“
– „Da.“
– „Au, kol’ko tvoja zgrada ima stanova?!“

Možda izmisle neku novu religiju. Ideologiju, nešto. Ne vidim mogućnost nekakvog prevrata. Barem ne kreativnog. Nasilni ili nenasilni, spontani izlivi nezadovoljstva da, ali da se nešto dobro iz svega toga izrodi, sumnjam.

Kod nas je nezapaženo prošla propast Argentine iz 1993. godine (Nije teško skapirati zašto je cela stvar prošla relativno neprimećena među ovdašnjim življem). Moj drug voli da kaže kako je tada njihov predsednik izašao pred parlament i rekao: „Jebi ga, pukli smo.“ Čovek je obelodanio da je država bankrotirala. To je izazvalo revolt masa, koje su izašle na ulice, polupale izloge stranih kompanija, radnji i banaka. Zapalili su sve živo, malo se istresli i onda na zgarištu sopstvene države i društva, još dok se dim nije sasvim razišao upitali: „Šta sad?!“

„Volite se ljudi!!!“ – uzviknuo bi neko. Lažni proroci. Bezbroj proročanstava navodi upravo masovnu pojavu kojekakvih (Već, kao što smo videli, u najavi lažnih) proroka, mesija kao znak dolazećeg kraja sveta. Kada se osvrnem oko sebe, kontam da je danas to vreme. Od lajf koučinga, preko raznoraznih pokreta, sekti, vraćanja na „stare vrednosti“ koje nisu ništa drugo nego perverzno iskrivljene, vulgarno protumačene, pogrešne kvazi ideologije, kratkog dometa, ali potencijalno velike razorne moći.

Kraj sveta može da bude kao u holivudskim filmovima mega/giga produkcije. Katastrofalan, ili katastrofičan sa sve istrebljenjem od strane kakve (Izazvane ili slučajne) zaraze, usled pada meteora, komete, invazije vanzemaljaca, ili koje dolazi kao posledica erupcije super-vulkana. Sve to će na kraju da izbegne šačica preživelih Amera među kojima je i ona mala plava i njen dečko koji su slučajno, jašući na nekom velosipedu, nabasali na grande sklonište, vozilo ili letelicu umesto Nojeve barčice. Čisto da prosečan gledalac-bolid ima sa kim da se identifikuje.

Svašta nam, dakle, preti. Moguće je da se ponovi istorija i kao kod propasti Rima, da najnoviji smak sveta, predstavlja u stvari miks „unutrašnjih protivurečnosti“ društva i Velike seobe žvalusa, koji su u spregnutom dejstvu uspeli da sruše civilizaciju samu, koja se oporavljala do pred kraj mračnog Srednjeg veka i nikada se nije u potpunosti oporavila. Kao što rekoh, to je čini mi se već počelo.

– „Vlado, a tvog?“
– „Šta mog?“
– „Broj tvog stana?“
– „13.“

Romantičan post u nastavcima

Činilo mu se da je doživeo sve što je trebalo doživeti. Pa ipak ga prisustvo njegove nove poznanice nije ostavljalo ravnodušnim.

Sedela je sa druge strane stola i ispijala svoju kafu pričajući mu priču koju nije bio u stanju da čuje.

Nešto u njenoj pojavi izazivalo je u njemu iste one osećaje za koje verovao da su zauvek stvar prošlosti. Možda je u pitanju to što je svojom sitnom građom odavala utisak mlađe osobe, ili je reč o njenom temperamentu, živahnom čavrljanju, veselosti i osmesima koje je nesebično delila.

Prestala je da govori i pogledala ga ravno u oči.

Na sebi je imala belu haljinicu na bretele. I zbog toga je izgledala mladalački, ali ne i neprimereno. Nekako je umela da svoje godine uskladi sa svim onim što je imala na sebi. Pitao se da li je ono što nosi u sebi, takođe tako lepo ukomponovano kao njena spoljašnjost.

Nije odoleo i uputio joj je smešak. Samo je spustila pogled i nastavila sa svojim izlaganjem.

Primetio je sitne bore oko očiju. Nekoliko jedva vidljivih pegica. Otpila je gutljaj kafe i ponovo ga pogledala. Sada se ona njemu nasmešila i pokazala mu red gusto zbijenih, snežno belih zuba. Zbog nečega mu je pao na um natpis sa jednog reklamnog flajera: „Oralna higijena“. Nasmešio se zbog toga ne odvajajući pogled od njenih usana.

Njoj je taj njegov smešak delovao neutralno. Prvi put se nasmejao tako, nekako za sebe. Na način koji kao da nema veze sa njom. Do sada nije krio svoje simpatije i ovaj neidentifikovani osmeh joj je delovao kao mala izdaja. Zapalila je cigaretu, duboko udahnuvši prvi dim.

Pozvao je konobara visoko podignuvši ruku. Delovao je nekako angažovano, kao da radi neki veoma važan posao. Muškarci su se u sličnim situacijama najčešće trudili da izgledaju nonšarlantno. Nije volela one koji čekaju kusur do poslednje pare, ali ni one koji daju raskošne napojnice samo da bi ostavili utisak.

Platio je račun i nemo joj prepustio pravo prvenstva prilikom izlaska iz bašte. Vijugala je spretno između stolova namerno izvijajući ramena i kukove. Osećala je njegov pogled na sebi i kretala se najbolje što ume. Lagano, skoro na prstima, kao da se sprema da zaigra. Onda se zaustavila kod trotoara. Okrenula se ka njemu i nagnula glavu malo u stranu.

Gledala ga je upitno i koketno. Njen stav i pogled postavljao mu je pitanje istovremeno ga izazivajući: „Šta ćemo sad?“ Pomislio je da ne bi zvučalo dobro da je on sada pita „Kuda ćemo?“ ili „Kuda bi želela da idemo?“ Znao je da bi trebalo da smisli njihov sledeći zajednički korak. Da ga smisli brzo, svestan činjenice da će to na neki način trasirati put kojim će se njihov odnos kretati u budućnosti. I da li će tog odnosa uopšte biti, ili će prijatna, blago naelektrisana atmosfera prvog zajedničkog odlaska na popodnevnu kafu, sasvim iščileti, ostavljajući mesta ravnodušnosti.

– „Jede mi se sladoled.“ – preduhitrila ga je.

Pomislio je kako je sigurno osetila notu zahvalnosti u njegovom glasu kada joj je predložio jedno mesto pored reke.

– „Imaju senovitu, malu baštu. Lepo možeš da gledaš u vodu i nije toplo. Tamo uvek duva lagani povetarac.“

– „Hoće li mi biti hladno, pada mrak?“

Šta vam je na umu?

Dva su posta u pitanju. Oba su me „našla“ u jednom danu. Jedan je Vesnin, a drugi Tlanasworldin.

Vesna veli:
„…stare oči, ako u njima još uopće ima radoznalosti prema svijetu, ne pokazuju divljenje, one samo vrebaju ne bi li divljenje vidjele u tuđim očima.“

I dalje:
„ Ne stari se od starosti, nego od opreza i sebičnosti.“

Tlana priča toplu priču i konstatuje kako je „Očito da smo toliko daleko otišli da nemamo oko ni uho ni dušu za dirljive trenutke.“

* * *

Gledam oko sebe tražeći zdrave poglede. Ne vidim ih ni kod dece, niti kod mladih. To verovatno znači da smo mi „srednji“ najodgovorniji, ali avaj…

I tamo žive ljudi

Zaustavim se na pešačkom kod studentskih domova da propustim pešake. Trudio sam se da isto postupam i ranije, kada se niko nije obazirao. Sada kada se obraća pažnja i na to, stajem pod obavezno. Bakica pokušava da pretrči. Da me ne zadržava. Za njom ide klipan sa sluškama u ušima. Hoda lagano.

Sećam se kako mi je jedan kolega vratio uslugu time što me je nazvao pogrdnim imenom i opsovao. To je kao kada dužnik mrzi poverioca. Možda ga je ponizila činjenica da mu je bila potrebna pomoć od mene. Očigledno, držao me je u nekoj svojoj pregradi (Pod nazivom „škart“, ili „gluplji“ , ili „u svemu gori“), pa se iznenadio.

U jednom odeljku plakara u predsoblju, zajedno sa pasošima stoji i moja međunarodna vozačka. Pre nekoliko godina, kada smo kretali prvi put posle rata na more u Hrvatsku, jedan drugar je stalno prepričavao sve moguće nezgode, koje su se „tamo“, poslednjih godina dešavale „našima“. Drugi drugar se strašno nervirao zbog toga i u jednom trenutku je uzviknuo: „I tamo žive ljudi!“

Pre neki dan, na roštilju, bio je i stari prijatelj, koji više od dvadeset godina živi napolju. Od toga, barem polovinu vremena u Londonu. Dobio je i britanski pasoš. Kaže da se razočarao u Zapad.  Ići će na more u Grčku. Krajem jula, a onda po povratku hvata prvi avion. Za UK naravno. Čeka ga neki projekat. Kaže biće dobra kinta…