I tamo žive ljudi

Zaustavim se na pešačkom kod studentskih domova da propustim pešake. Trudio sam se da isto postupam i ranije, kada se niko nije obazirao. Sada kada se obraća pažnja i na to, stajem pod obavezno. Bakica pokušava da pretrči. Da me ne zadržava. Za njom ide klipan sa sluškama u ušima. Hoda lagano.

Sećam se kako mi je jedan kolega vratio uslugu time što me je nazvao pogrdnim imenom i opsovao. To je kao kada dužnik mrzi poverioca. Možda ga je ponizila činjenica da mu je bila potrebna pomoć od mene. Očigledno, držao me je u nekoj svojoj pregradi (Pod nazivom „škart“, ili „gluplji“ , ili „u svemu gori“), pa se iznenadio.

U jednom odeljku plakara u predsoblju, zajedno sa pasošima stoji i moja međunarodna vozačka. Pre nekoliko godina, kada smo kretali prvi put posle rata na more u Hrvatsku, jedan drugar je stalno prepričavao sve moguće nezgode, koje su se „tamo“, poslednjih godina dešavale „našima“. Drugi drugar se strašno nervirao zbog toga i u jednom trenutku je uzviknuo: „I tamo žive ljudi!“

Pre neki dan, na roštilju, bio je i stari prijatelj, koji više od dvadeset godina živi napolju. Od toga, barem polovinu vremena u Londonu. Dobio je i britanski pasoš. Kaže da se razočarao u Zapad.  Ići će na more u Grčku. Krajem jula, a onda po povratku hvata prvi avion. Za UK naravno. Čeka ga neki projekat. Kaže biće dobra kinta…