Kao da je sve stalo

„Biće čudno proleće i leto“ – rekla je, a ja sam tačno znao šta misli i kako se oseća. Kao posle bombardovanja, kada je granulo sunce, a mi sedeli i gledali kako je sve naokolo polupano.

Na ovom blogu sam se, uglavnom, klonio društvenih tema. Više je bilo reči o nekim intimnim doživljajima stvarnosti, pa i tada mahom uzimajući u obzir neke već proživljene (i preživljene) situacije, sećanja na prošla vremena ili čak na davno prošla…

Nije da nisam pokušavao, ali većinu energije mi je odnosilo rvanje sa „situacijom“, e da bih o njoj još i pisao.

Ima tu još nečega. Nakon svih ovih godina, shvatio sam da je većinu ljudi veoma teško ubediti da makar porazmisle o svojim stavovima, gledištima, da pokušaju da skinu emotivni veo i sagledaju stvarnost oko sebe što je moguće više objektivnim pogledom.

Tako se ispostavilo da je, ukoliko bih se i odvažio na nešto čemu bih u trenucima obuzetosti egom, mogao da dam ime „društvena kritika“ zapravo bilo reči tek o obraćanju istomišljenicima, dok bi oni drugi, ionako, ostali iza sopstvenih zabrana. Čak i u onim retkim trenucima, kada je izgledalo da smo na istom „zadatku“ ispostavljalo se da smo, zapravo, na uzroke gledali različito i da su nam nadanja glede posledica naših dela sasvim suprostavljena.

„Eto i to je moguće“ – kratak je zaključak i mozgam šta da učinim, a da se sasvim ne prepustim impulsu da počnem da imitiram stav „rezigniranog intelektualca“, nesiguran u to da li bih uopšte smeo (imam li pravo?) da  na sebi  koristim obe reči i „rezigniran“ i „intelektualac“?