Prvo mesto, drugo mesto

Kada ulazim u prostoriju u kojoj već boravi dvoje ili više ljudi, ja ’ladno sačekam da privedu kraju razgovor, rečenicu, misao ili već šta rade i podignu glave. Međutim, kada sam ja u prostoriji sa nekim, a neko treći ulazi, redovno se odmah prekida sve i…

Ja sam jedan stariji frajer koji se skriva iza. Iza pisanja, mada već u najbližoj okolini mnogo njih piše bolje. Iza posla, jer zauzetost je opravdanje za toliko toga. Iza gomile reči u onim momentima kada treba da govore samo oči. Iza sopstvenih godina, jer godine znače iskustvo, za naivne čak i mudrost. Iza tišine, onda kada bi malo buke moglo da pomogne.

Jedno vreme sam bio pomiren sa drugim mestom. Nekoliko ljudi, meni najbližih, uvek bi uputilo pogled ka meni i to je bilo to. To je prednost domaćeg terena. Ponekad bih iz čiste pristojnosti prepustio prvenstvo, ali sve češće me to stavljanje u stranu izuzetno uzrujava.

Rovinj 2010 ili prvi put na pravom moru posle dvaes’ godina

Kada kažem gde sam bio na moru…

– „U je! Este imali problema?“
– „Aha, otpao mi je spojler na Renaultu… onaj deo na karavanu, iznad vrata prtljažnika. Na sred puta. Iz čista mira. Izgleda da ga neko nije pravilno vratio na mesto, kada je prethodni vlasnik menjao staklo na petim vratima…“
– „Ne to, mislim, ovako…“
– „Ma, jok!“ – prestajem da se pravim blesav – „Ni „P“ od problema. Naprotiv, ljudi su srdačni…“
– „Pa da, važna je kinta. Turizam, jbg, mi im izgleda spašavamo sezonu.“

Na ovom mestu obično odustanem.

Razgovarao sam sa tamošnjim ljudima. Trudio sam se da razgovaram sa što više ljudi. Sa matorim Hrvatima se za čas nađe zajednički jezik. Jebi ga, dobro se poznajemo. Mlade boli uvo. Interesuje ih lova, muvanje i sve to… kao i kod nas, kao i bilo gde. Osim što mi se čine manje nervozni. Nekako su tiši. Nema agresivno razgolićenih devojaka i nisam video ni jednog momka toliko kratko ošišanog.

Neguju neki folk – patriotizam. Vole svoje. Slušali smo, jedne večeri, klape na rivi i taman me pukla jugo – nostalgija kod „Jute sam se zajubija“ i „S ponistre se vidi Šolta“, kad oni krenu sa nekim novim stvarima tipa „Voli ’Rvatsku, govoria mi ćaća, govoria mi dida“. Tu pomislim kako dida sigurno to nije govoria, jer mora da je bio u partizanima… ali neka, ako je ćaća, neka je. Voleo bih da ovdašnji ćalci imaju barem deo tamošnjih argumenata kada uče svoje klince da vole Srbiju. Valjda još neko uči dete da treba voleti rodnu grudu?

Padne mi pogled na mog malca i kažem sebi kako bi ovim našim lopovima oprostio pola da su napravili barem jedan dobar put. Do Rovinja smo stigli za sedam sati, sa sve granicom i pauzom za osveženje i šoranje. Kada se setim predratnog klackanja vozom preko Ljubljane, do Kanfanara, pa onda busom, cirka četrnaest sati, stara Juga bi se, ionako mala, da postoji, još smanjila… Zagreb je postao skoro grad na moru, jer Zagrepčanima treba do Rijeke, koliko nama od Beograda do Subotice.

I ljudi su stvarno srdačni. To je stepenica iznad onog „ljubazni“, jer je izvesni oportunizam lokalnog stanovnštva, karakterističan za sve krajeve koji žive od turizma.

Pored reš Nemaca i Skandinavaca, novost su Česi, Poljaci i Mađari. Za vreme finala (Mundijal 2010 Južna Afrika: Španija – Holandija – prim. GkGnV) nosio sam oranž majicu i drugari su me zezali posle da će da mi kupe novu. Nisam navijao za Holanđane, nego da ste videli Holanđanke…

Na izletu po Limskom kanalu, jedva sam se izvukao da mi ne zapakuju istarski sir za dž. Matora je, ipak, poklonila klincu narukvicu i lančić (liče na one kožice koje su se nekad nosile), a matori mi je stegnuo ruku sa suzama u očima i rečima: „Dok je pravih ljudi…“

Klinci su se igrali sa unukom naših domaćina i sa još nekom decom iz komšiluka.

Domaćini Sonja i Ante su nam poslednje večeri pripremili ribu i domaće vino i sedeli smo do dva posle ponoći.

E da, kada smo se penjali do Sv. Eufemije, darling je nabadala po onoj klizavoj kaldrmi u štiklicama, a malac se izuo, par lokalnih đilkoša koji su zadirkivali većinu turista dobacilo je:

– „Najbolje bos, gospođo…“ – pa kada su videli mene, iza, dodali su, onako, da ne bude da dobacuju samoj ženi:
– „…a vidi, vidi, šjor se organiziro u patike.“

I na pijaci svugde piše „paradajz“ i niko od naših nije mogao da se seti da li se pred rat tamo govorilo „rajčica“ ili „paradajz“. U „Konzumu“ su cene slične kao kod nas. Neke stvari su tamo drastično jeftinije, poput mesa, recimo, dok su hleb, mleko i mlečni proizvodi znatno skuplji. U kafiću je piće kao u NS. To nas je sve malo iznenadilo, jer je Rovinj uvek bio skup. Tura za nas osam matorih i četvoro dece izašla bi oko sto kuna (dakle, oko hiljadu i po dinara ugrubo, za nekoliko piva, kafa i sokova, plus sladoled za decu).*

*_______________________________________________________________________________________

Kako ove godine zbog manjka kinte ne putujem u Rovinj posle četiri divna leta provedena tamo, objavljujem ovaj post kao reprizu istog sa MBa; dole ekonomska kriza;  za utehu, mali reklamni klipitj:

Gledala ga je…

…onako, da niko ne primeti. Bilo mu je jasno. Nedvosmisleno. Pred drugima, volela je da sebe prikazuje kao uzornu majku, suprugu, domacicu. On je znao da je potrebna samo dobra prilika. I izbegavao je dobru priliku.

Iz nekog razloga nalazila je da je on privlacan. Znao je, otprilike, sta to zene nalaze na njemu, ali im se, se svaki put iznova, cudio. Imao je ideju da zene najvise privlaci njegova paznja, pracena savrsenom nezainteresovanoscu. Po njemu, to je bila dobitna kombinacija. Jos ukoliko je bilo prilike za neku sitnu, dodatnu samomistifikaciju. Kao kada bi se pojavio u drustvu sa nekom izuzetno zgodnom damom, koju do tada, niko nije video. Ponekad je voleo da se, uz nejasan izgovor, izgubi iz drustva na kratko. Na kasnija pitanja i pokusaje ostalih da, zadirkivanjem, izvuku iz njega gde (i sa kim) je bio, odgovarao je misterioznim smeskom ili nonsarlantnim salama na sopstveni racun.

Nije sebe smatrao narocito privlacnim muskarcem. Narocito ne fizicki privlacnim. Imao je duha, bio sarmantan, ali to je sve. Nista izuzetno. Bilo je perioda kada ga nijedna nije primecivala i po tome je zakljucio da nije poseban. Po sopstvenom misljenju, od ostalih ga je izdvajala ta njegova prividna nezainteresovanost. Ono, uobicajena ljubaznost, bez teatralnosti. Bez glume, jer voleo je zene. Nije krio da ga privlace, ali, izgledalo je da ih nije gladan. Naprotiv. To naprotiv, cinilo mu se da predstavlja njegovo sopstveno, glavno, tajno oruzje. I uvek je palilo.

Bilo kako bilo, ona mu je prva prisla. Nije mogao jos dugo da izbegava dobru priliku. Kao po pravilu, kad god bi se priblizio toj liniji razdvajanja, ivici provalije, pojavljivala se jos neka zena. Obavezno bi primetile jedna drugu. To mu je dodatno podizalo cenu u ocima obe.

Cela stvar, kako to obicno biva, nije prolazila nepremiceno ni kod ostalih zena iz njegovog okruzenja. Tako se prica, sama od sebe, nastavljala.

Bohinj

Oba busa su se parkirala uz sam hotel. Noći su bile hladne. Ipak, Sole je uspeo da upadne u jezero. Cami se smejala do besvesti… svi su saznali da su se njih dvoje iskrali, usred noći. I da su bili pored jezera.

Boba je iste noći podivljao. Neko je smešao pola-pola i zavio. Uz to se cugalo. U neko doba Boba je počeo da izbacuje nameštaj kroz prozor. Prvo mali klub-sto, potom noćnu lampu. Onda se bacio na razvaljivanje ormana. Kroz prozor su, sa trećeg sprata, počeli da izleću i delovi kao što su vrata plakara, garnišna, fijoka, telefon sa gajtanom iščupanim, na silu, iz zida… i da padaju, uz tresak, sa zadnje strane zgrade hotela.

Jutro pred polazak… skupili smo lovu za štetu i krenuli. Cami i Sole i njihova šetnja sa noćnim kupanjem zaboravljeni su. Boba je spavao do Tolmina.

Ljudi koji nikoga ne vole

Nekako imate taj osećaj da im ne možete ništa. Nije moguće nešto im dokazati, privoleti ih da barem razmisle. Jedino vam je na raspolaganju da ih zauvek otkačite i udaljite ih sopstvenih života. I onda, čak i tada, oni će se ponašati kao da ste se vi udaljili iz njihovih života (konačno ste iz njihovog nadmenog držanja shvatili da vam tamo, zapravo, nikada i nije bilo mesto).

Ćuprija, most, plaćanje, dostojanstvo, ovo – ono

Sa svojim dostojanstvom možete samo da paradirate. Vrag je odneo šalu i u krizi i siromaštvu, dostojanstvo se zalaže. Ili prodaje kao porodično srebro.

Može biti da vaše nije na prodaju. Niste se „savili“ nigde. I nikome… niti u politici, niti ste na roditeljskim jaslama. Radite bilo šta, samo da je pošteno. Okay, okay… onda dođe ono vreme – nema ovoga ili nedostaje ono, potom dođu deca i razna poređenja i ako i tada stojite kao na početku, ne gine vam da se polako pretvorite u neki operetski lik. Ukoliko niste toga svesni, onda ste se već pretvorili i sa svojim zakrpama na turevima i uvrnutim, na prstima bušnim čarapama, čikam vas da se izujete.

Imam jednu želju

Ona nije odavde. Došla je na studije i ostala. Radila je i živela sama ili sa drugaricom. Brinula se o sebi. Imala je nekoliko kraćih i niz prolaznih veza. On je imao jednu dugu, koja se lagano raspadala i naposletku nestala. Neko vreme nakon toga je mislio da provodi vreme momčeći se.

Oboje su visoko obrazovani. Rade u dobrim kućama, gde ostvaruju solidnu zaradu. Stambeno su obezbeđeni. Upoznali su se preko nekoga. Izgleda da su negde u isto vreme pomislili isto.

Venčali su se kada je ona imala tridesetdve, a on tridesetšest. Devet meseci kasnije dobili su dete.

Dobro izgledaju. Lepo se oblače. Organizovani su. Njihove odluke su zrele i dolaze kao plod razmišljanja. Potezi su odmereni i logični. Ne kasne, drže se zadate reči. Ne rizikuju, igraju na sigurno. Uvek imaju nekakav štek. Oportunisti su, po malo ušuškani.
Deluju kao skladan par. Povremeno nezadovoljstvo koje izbija kod nje kao bezrazložna nervoza, a kod njega u vidu neuspešnih pokušaja da se bude duhovit, dok se zapravo, emituje cinizam ili se upravo izgovara neka nesuvisla šala, znak su da kod oboje postoji izvesno nezadovoljstvo. Osećaju da nešto nedostaje. Nisu u stanju sebi da objasne o čemu se radi. Stvari stoje na svom mestu i sve su tu.

…kica…

…je bila fina, mrsava, crnka. Sa paz frizurom i najsirim i najbeljim osmehom. Brzo je skapirala da mi se svidja. Onako, bas jako… i svaki put, ljubazno, ali tonom koji ne ostavlja mesta za bilo kakve dileme, davala mi je na znanje da reciprocitet ne postoji. Niti ce ikada postojati.

…kica nije imala pojma koliko sam ja uporan. Mazga sampion bi poklekla, dok bi ja bio tek na „pola snage“.

Otisao sam kod H.

– „Slusaj, treba mi …kicin broj telefona.“

H. se zbunila, pocrvenela i bez oklevanja mi izdeklamovala red cifara. Dok se ona snasla, ja sam vec zatvarao vrata za sobom.

– „Daaa, a ko je trazi?“

Dubok zenski glas, ocito kevin, blago je podrhtavao od uzbudjenja. U to vreme, to je bilo ocigledno, njenu mladju ceru, momci nisu cesto zvali. Pucketanje u slusalici, malcice je prikrilo domundjavanje u pozadini:

– „Zdravo?“

Sopran, malo izmenjen. Pokusala je da odglumi nesto. Mogao sam da naslikam sliku kako se mama i sestra gurkaju za sto bolje mesto za prisluskivanje razgovora. To mi je pomoglo da progutam knedlu i izgovorim poziv za izlazak.

– „Mozda neki drugi put.“

Zazvucalo je kao presuda. Zamislljao sam mamu i sestru kako pitaju: „Ko je to?“, a ona odgovara: „Ma znas onaj“, dok mama samo gleda, sestra odmahuje rukom uz ono: „A…“

U narednim nedeljama i mesecima ucinio sam SVE sto sam u to vreme znao, mogao, smislio, improvizovao, odglumio, poslusao savet. Nije pomoglo. „Mozda neki drugi put“ se prvo pretvorilo, a potom i cementiralo u „Ne, nikada.“

…kica je posle par godina uletela u fazu menjanja tipova. To je trajalo i trajalo. Sta da vise kazem? Jedan drugar me je, kada sam mu je pokazao i rekao da je bila moja simpatija – upitao:

– „Ne seri? Ona fuxa?“

Ali, to je bilo pre mnogo godina. Odavno se smirila i udala i to.

Osisala se na kratko, ima jos lepo lice, ali se ugojila.

Tajna uspešnog braka

Stanuju sprat iznad. Radnim danima on prvi ustaje. Čujem ga svako jutro kako korboluje u kuhinji. Onda je neko vreme tišina. Zamišljam ga kako pije kafu sa cigaretom u ruci. Ćuti… Potom počinje frka. Prvo se čuje kako beba plače.

– „Vrati se i pogledaj iza sebe u kavom stanju si ostavio klonju!!!“
– „Neću belu rolku, Ema će mi se smejati!!!“
– „Nemam sad ništa drugo, sve se pere.“
– „…steže me oko vrata.“
– „Pogledaj ove čarape, jebote, jedna teget, jedna crna. Je l’ to protiv uroka?“
– „Gde mi je zeleni duks?“
– „Gde mi je onaj brus?“
– „Emi se sviđa taj moj zeleni duks…“
– „Zeleni duks se pretvorio u crni duks. Šta ste radili na odmoru, valjali se u blatu? Bacila sam ga da se pere!“
– „Ema će mi se smejati!!!“
– „Koja crna Ema?! Šta će, tek, biti u pubertetu?!“
– „…i Mihajlo će mi se smejati!!!“
– „Danilo ti se neće smejati.“
– „Je l’ imam ja jedne čarape da su kako treba?!“
– „Pogledaj kako ja idem! Da li pogledaš ikada kako ja idem na posao?! Jebote, ja sam žensko, a vidi u čemu idem!!!“
– „Smejaće mi se i Danilo!!!“
– „Nek ti se smeju kada se valjaš u blatu!!! Oblači se i na pranje zuba!!!“
– „… ne valjam se ja u blatu. Nisam prase.“
– „Oblači se i na pranje zuba!!! Je l’ vidiš ti koliko je sati?! Hoćeš opet da zakasniš?! Učiteljica me svaki dan gleda k’o neku lujku… Što si se ti ukipio matori?!“
– „Danas idem na razgovor sa tom učiteljicom. Sećaš se? Pogle’ kakve ću čarape da navučem. Jebote, dve različite, k’o Johan Krojf!?“
– „Da, da… samo kad si tvoju guzicu namirio! Kaficu popio, popušio!! Ugrej mu makar čaj!!! Nisi mu ni pristavio čaj, je l’ da?! A ovo jadno malo će da se uguši od plača. Bože, pomozi mi!!!“
– „Mojne samo da mi se dereš rano na sabajle. Čaj je spreman, ja sam ustao pre…“
– „Mojne ti!!! Ustao si zbog sebe, da možeš na miru da izduvaš tu cigaru… jesi barem otvorio prozor u kuhinji? Jesi, al’ ga, dabome, nisi zatvorio! Treba dete sad da se smrzne!“
– „Ko će, bre, da se smrzne, alo, napolju ima bar sedamnaest…“
– „Bolje ga obuj, nego što se tu ogledaš k’o primadona. Valjda ja treba da sam pred ogledalom. Ne stignem ni da se našminkam k’o svet. Uzmi jednom ti ga spremaj umesto što durmiraš svako jutro tri sata! Nećeš valjda u tim čarapama? Idi uzmi one sa radijatora u dnevnoj…“
– „Vidi tatu, ha, ha, ha…“
– „Ha, ha, ha…matori, k’o Krojf kažeš, ha, ha…“
– „…ha, ha…“

Obično se sretnemo na parkingu. Nasmejani su. Beba kulira, dok je on namešta na sedište pozadi.

Pravi dobri frajeri

Setio sam se Nikole B. Bilo je to onih godina na „Đavi“. Jedno veče mi se urezalo. Sa zavišću sam ga posmatrao. Mislim da nije bilo devojke koja ga nije odmerila, da ne spominjem ove moje dve drugarice koje su se kikotale na svaku njegovu glupost.

Sreo sam ga, ovih dana, na karateu. Mislim, vodimo obojica klince na treninge. Njegovo „Ćao, kako si mi?“ – zvučalo mi je gotovo ženstveno. Vidim, on i žena su stalno zajedno. Sa devojčicama. Retko bilo koga od njih sretnem, a da istovrmeno nisu u kadru i ostalo troje.

To me je dovelo do drugog Nikole B. Radimo u istoj kući. Čovek je naprosto foto – model. Nije, ali izgleda kao da jeste. Onaj prvi Nikola B. je moj vršnjak, dok je ovaj drugi (još) stariji. Povremeno obavljamo neke poslove u istom timu, pa imam prilike da vidim kako se žene ophode. Bude mi, ponekad, neprijatno, časna reč. On je sasvim skroman. Izgleda da je, jebi ga, iživljen. Nema neku veliku frku u vezi sa tim kakav utisak ostavlja na lepši pol.

Jednom sam išao na „Štrand“. Ispred mene je neko vreme hodala veoma zgodna devojka. Ko god nam (joj) je išao u susret zurio je u nju. Ljudske glave kao suncokreti. Usisivač za poglede, ili kao u nekoj reklami, ili spotu, znate, kao, ide kamera, gledalac je stavljen u tu vizuru, kamera se kreće, a mi bi trebalo da zamislimo da se to mi krećemo. Kamera gleda našim očima, odnosno naš pogled je oko kamere. Nego bulji, neko odmerava, dve glave šapuću nešto jedna drugoj, zavodljivi pogled, ljubomorni pogled, hejterski pogled, pogled divljenja…

Mislim da se ni jedan Nikola B. ne bi našao među suncokretima.