* * *

Na jednom od kablovskih gledao sam sjajnu emisiju o istraživanju ljudskog ponašanja. Navodili su i one najekstremnije primere u eksperimentima sa kažnjavanjem elektro -šokovima, gde su obični ljudi postajali mučitelji samo zato jer im je neko rekao da je sve pod kontrolom. Potom onaj u lažnom zatvoru, gde su i zatvorenici i čuvari, ustvari bili dobrovoljci, studenti, pa se onda „čuvari“ malo zaneli i počeli da maltretiraju „zatvorenike“. Onda niz primera o tome kako nekom unesrećenom niko nije pritekao u pomoć.

Mozgao sam neko vreme o jednom od zaključaka: Kao, ako je nekome potrebna pomoć, bolje je da celu situaciju posmatra što manji broj ljudi. Tako je veća verovatnoća da će neko da pritekne. Ukoliko ima više posmatrača, svi se ponašaju u fazonu „što baš ja“, pa onda ona mlada žena u Bronksu iskrvari pred tridesetosmoro ljudi.

***

Noćas pre nego što sam krenuo na spavanje, vidim kako napolju gori kontejner za plastičnu ambalažu. Znate, onaj što i nije kao kanta, nego više liči na kavez u koji, kroz mali prorez, savesno građanstvo ubacuje otpatke, a nesavesno opuške. Vidim lepo kako plamen seže do krošnje drveta oko kog su poređani kontejneri. Oko kontejnera, načičkani su parkirani automobili, čiji su vlasnici iskoristili poslednje santimetre slobodnog prostora van kolovoza. Nekoliko zakasnelih prolaznika nezainteresovano prolazi. Prolaze jedna kola. Potom i druga… na čas zastaju, potom odlaze. Okrećem vatrogasce. Niko se ne javlja. Plamen zahvata krošnju, ali ona ne gori. Upravo je prošao snažan pljusak i iz krošnje se širi samo gust dim. Iskre se veselo razleću na sve strane. Okrećem 192.

– „Policija, izvolite…“ – mlad i veoma prijatan ženski glas. Kasnije ću o tome, mislim.
– „Dobro veče… ne mogu da dobijem vatrogasce. U mojoj ulici gori kontejner, plamen seže visoko do krošnji drveća. Okolo ima parkiranih automobila.“
– „Adresa?“ – ja joj kažem, a ona me ljubazno i veoma smireno upita još i ovo:
– „Da li hoćete da se predstavite i kažete odakle zovete?“
– „Naravno…“

Tu ja izdeklamujem ime i prezime i adresu, a ona mi se zahvali i oslovi me imenom i obeća mi da će da sredi stvar. Pogledam kroz prozor, kad ogromni plamen spade na manje od četvrtinu svoje veličine. Plastika je brzo izgorela i plamen se, potrošivši svoje gorivo, sasvim stišao. Posle samo nekoliko minuta stižu vatrogasci i dovršavaju ga sa nekoliko mlazeva, plus par preventivnih oko njega i po drveću.

***

Dve žene. Kod mene, na poslu. Jedna je niža. Druga je viša i lepša. Lepša je, jednom sam slučajno saznao, govorila o nižoj kao o „Onoj brkatoj“, ali nisu bile u nekom sukobu. Izgleda da je samo mislila kako bi ova trebalo češće da depilira predeo iznad usana. Lepša i viša je otišla nekud.

U međuvremenu, niža je svima ispričala kako lepša ide na hemoterapiju. Nekako je saznala celu priču do u detalje i potanko je rado prepričava svakome ko je rad da je čuje. Ona je više nego rada da je prepričava i jednom mi se učinilo da su joj, čak, zasijale oči. Onako baš su zaiskrile. Nekako mi ne odgovara njen ton. Mislim, ne pričate o takvim stvarima tim tonom, ako uopšte imate entuzijazma i da pričate.

Obe su udate i imaju decu.