Stanica

Kolona automobila lenjo klizi prema raskrsnici. Menjam stanice na radiju. Prolazim pored stanice za bus. Crveno svetlo na semaforu zaustavlja me preko puta.

Na buskoj stoji plava žena. Moderna jakna uklopljena je sa svetlim farkama. Pored nje, nešto viša i sa elegantnim pončom šetka crnka dugih nogu. Drži mobilni telefon, a drugom rukom pravi male krugove ispred sebe. Žustro razgovara sa nekim.

Zaustavlja se bus. Za kratko mi zaklanja prizor. Potom kreće. Crnka je nestala. Plavuši prilazi mršav muškarac. Vodi dvoje dece držeći ih za ruke. Devojčica i dečak. Ona je nešto starija. Ima oko osam, dok dečak ne može imati više od pet. Žena i muškarac kratko razovaraju. Muškarac ostaje na stanici, a žena odlazi sa decom.

***

FLUG 242, LUFTHANSA, FRANKFURT-BELGRADE, 02:45 – sjajilo je sa monitora postavljenog levo od mesta na kojem je sedela žena sa dečakom.

Lepa, kratko ošišana brineta, pogledala je na sat i odmahnula rukom. Pune usne sa jedva vidljivim borama oko očiju. Lanene pantalone, „Tregeruše“ boje slonove kosti i tanak, beli džemper na raskopčavanje. Preko ramena je okačila zelenu torbicu za novčanik, karte i putna dokumenta.  Nije mogla imati više od trideset i nešto…

Pored žene, nalazila su se kolica za prtljag sa naslaganom kulom sačinjenom od dve velike putne torbe, tri manja kofera i nekoliko sportskih i jednog dečijeg, sasvim malog ranca. Kula se nakrivila i skoro da je zaklanjala veoma mršavog dečaka. Ustvari, videle su se samo dečakove noge. Bosa, dečija stopala u crveno-plavo-žutim sandalama. Povremeno bi izvirivala njegova glava. Imao je gustu, tamnu, kovrdžavu kosu i ogromne crne oči. Svako malo dečak bi se obraćao ženi. Ona mu je tihim glasom, lagano se naginjući, svaki put strpljivo odgovarala. Uprkos očiglednom umoru.

Dečakov glas je bio visok, gotovo piskav:

– „Mama? Da li smo mi Srbini?“ – ne čekajući odgovor, dečak je nastavio – „Tako sam spospan.“ – i naslonivši svoju glavu ženi na rame, zatvorio oči. Izgledalo je kao da je odmah zaspao.