Voajer

– „I šetamo se mi tako do Kumbora, prema Bijeloj…“
– „Au, ka’ka destinacija.“
– „Šta ’oćeš, bile su devedesete? K’o da si im’o love…“
– „Ili soške, brate, nisi mog’o nigde bez kinte.“
– „Pa jeste, eto… a znaš, tamo posle Kumbora, odma’ kad izađeš, ide onaj kej, kao, riva, šetalište neko.“
– „Da, da, klinke minići, ovo-ono…za čokoladu u ona vremena, a?“
– „Budalo jedna, govedo neopevano…“
– „De, de… ’ ajde nemo’ da se žišlo.“
– „Išli smo nas dvoje, bre, žena i ja. Mislim, tad još nismo bili muž i žena, al’ smo išli. Razumeš? U šetnju i to.“
– „Elem…?“
– „Odma’ kad izađeš iz Kumbora ima ona kasarna, kontaš, ona vojna baza, jebem li ga. I prozori, jebote, prozori od kupatila koji gledaju na šetalište. Mislim, šetalište gleda na prozore od kupatila.“
– „I šta, naložila te slika golih mornara kako se tuširaju? Šta“
– „Ma jok, nego, onako, kad gledaš odozgo, pogled, mislim, imaš ugao tačno na torzo, mislim, jebem mu mater, tačno od stomaka na dole – do kolena. I moja, ova moja, znaš, vidi dvaes’ i nešto golih tipova, jebote, k’o od majke rođenih.“
– „Pa šta?“
– „Ništa, samo što je bar svaki drugi okreno umesto guzicu prozoru, kitu prozoru, kapiraš?!“
– „Ne kenjaj, pa nije Džaca otrčala tamo. Da preskoči kod njih da se kara. Šta ako je i videla kojeg tukidita?“
– „Nije u tome stvar. Ja godinama zveram preko onog mog govneta od prozorčeta, znaš, ono, kao, prirodna ventilacija i to. Sve ove godine, čoveče, još od onog kampovanja kad je Bilja Ljikar pokazala Brankiju sise, kao slučajno… e se sećaš, ha, ha, ha… kad su one Čekinje na Hvaru…?“
– „Ha, ha, ha… a kad je Kuba pao na Jahorini preko Minje…ha, ha, ha. Ono kad je ’teo da je vidi, kao, golu!“
– „Ha, ha… jebi ga.“
– „Šta je sad?“
– „ Pa ništa. To… za sve ove godine ja zveram i za svo to vreme vidim samo dva para sisa, a ova moja u jednom cugu, nenamerno i ničim izazvano vidi gomilu kita i to mladih i to vojničkih…“
– „Pardon, mornarskih, ha, ha, ha…“
– „Mrš moronu.“