Pravi dobri frajeri

Setio sam se Nikole B. Bilo je to onih godina na „Đavi“. Jedno veče mi se urezalo. Sa zavišću sam ga posmatrao. Mislim da nije bilo devojke koja ga nije odmerila, da ne spominjem ove moje dve drugarice koje su se kikotale na svaku njegovu glupost.

Sreo sam ga, ovih dana, na karateu. Mislim, vodimo obojica klince na treninge. Njegovo „Ćao, kako si mi?“ – zvučalo mi je gotovo ženstveno. Vidim, on i žena su stalno zajedno. Sa devojčicama. Retko bilo koga od njih sretnem, a da istovrmeno nisu u kadru i ostalo troje.

To me je dovelo do drugog Nikole B. Radimo u istoj kući. Čovek je naprosto foto – model. Nije, ali izgleda kao da jeste. Onaj prvi Nikola B. je moj vršnjak, dok je ovaj drugi (još) stariji. Povremeno obavljamo neke poslove u istom timu, pa imam prilike da vidim kako se žene ophode. Bude mi, ponekad, neprijatno, časna reč. On je sasvim skroman. Izgleda da je, jebi ga, iživljen. Nema neku veliku frku u vezi sa tim kakav utisak ostavlja na lepši pol.

Jednom sam išao na „Štrand“. Ispred mene je neko vreme hodala veoma zgodna devojka. Ko god nam (joj) je išao u susret zurio je u nju. Ljudske glave kao suncokreti. Usisivač za poglede, ili kao u nekoj reklami, ili spotu, znate, kao, ide kamera, gledalac je stavljen u tu vizuru, kamera se kreće, a mi bi trebalo da zamislimo da se to mi krećemo. Kamera gleda našim očima, odnosno naš pogled je oko kamere. Nego bulji, neko odmerava, dve glave šapuću nešto jedna drugoj, zavodljivi pogled, ljubomorni pogled, hejterski pogled, pogled divljenja…

Mislim da se ni jedan Nikola B. ne bi našao među suncokretima.