…kica…

…je bila fina, mrsava, crnka. Sa paz frizurom i najsirim i najbeljim osmehom. Brzo je skapirala da mi se svidja. Onako, bas jako… i svaki put, ljubazno, ali tonom koji ne ostavlja mesta za bilo kakve dileme, davala mi je na znanje da reciprocitet ne postoji. Niti ce ikada postojati.

…kica nije imala pojma koliko sam ja uporan. Mazga sampion bi poklekla, dok bi ja bio tek na „pola snage“.

Otisao sam kod H.

– „Slusaj, treba mi …kicin broj telefona.“

H. se zbunila, pocrvenela i bez oklevanja mi izdeklamovala red cifara. Dok se ona snasla, ja sam vec zatvarao vrata za sobom.

– „Daaa, a ko je trazi?“

Dubok zenski glas, ocito kevin, blago je podrhtavao od uzbudjenja. U to vreme, to je bilo ocigledno, njenu mladju ceru, momci nisu cesto zvali. Pucketanje u slusalici, malcice je prikrilo domundjavanje u pozadini:

– „Zdravo?“

Sopran, malo izmenjen. Pokusala je da odglumi nesto. Mogao sam da naslikam sliku kako se mama i sestra gurkaju za sto bolje mesto za prisluskivanje razgovora. To mi je pomoglo da progutam knedlu i izgovorim poziv za izlazak.

– „Mozda neki drugi put.“

Zazvucalo je kao presuda. Zamislljao sam mamu i sestru kako pitaju: „Ko je to?“, a ona odgovara: „Ma znas onaj“, dok mama samo gleda, sestra odmahuje rukom uz ono: „A…“

U narednim nedeljama i mesecima ucinio sam SVE sto sam u to vreme znao, mogao, smislio, improvizovao, odglumio, poslusao savet. Nije pomoglo. „Mozda neki drugi put“ se prvo pretvorilo, a potom i cementiralo u „Ne, nikada.“

…kica je posle par godina uletela u fazu menjanja tipova. To je trajalo i trajalo. Sta da vise kazem? Jedan drugar me je, kada sam mu je pokazao i rekao da je bila moja simpatija – upitao:

– „Ne seri? Ona fuxa?“

Ali, to je bilo pre mnogo godina. Odavno se smirila i udala i to.

Osisala se na kratko, ima jos lepo lice, ali se ugojila.