Rovinj 2010 ili prvi put na pravom moru posle dvaes’ godina

Kada kažem gde sam bio na moru…

– „U je! Este imali problema?“
– „Aha, otpao mi je spojler na Renaultu… onaj deo na karavanu, iznad vrata prtljažnika. Na sred puta. Iz čista mira. Izgleda da ga neko nije pravilno vratio na mesto, kada je prethodni vlasnik menjao staklo na petim vratima…“
– „Ne to, mislim, ovako…“
– „Ma, jok!“ – prestajem da se pravim blesav – „Ni „P“ od problema. Naprotiv, ljudi su srdačni…“
– „Pa da, važna je kinta. Turizam, jbg, mi im izgleda spašavamo sezonu.“

Na ovom mestu obično odustanem.

Razgovarao sam sa tamošnjim ljudima. Trudio sam se da razgovaram sa što više ljudi. Sa matorim Hrvatima se za čas nađe zajednički jezik. Jebi ga, dobro se poznajemo. Mlade boli uvo. Interesuje ih lova, muvanje i sve to… kao i kod nas, kao i bilo gde. Osim što mi se čine manje nervozni. Nekako su tiši. Nema agresivno razgolićenih devojaka i nisam video ni jednog momka toliko kratko ošišanog.

Neguju neki folk – patriotizam. Vole svoje. Slušali smo, jedne večeri, klape na rivi i taman me pukla jugo – nostalgija kod „Jute sam se zajubija“ i „S ponistre se vidi Šolta“, kad oni krenu sa nekim novim stvarima tipa „Voli ’Rvatsku, govoria mi ćaća, govoria mi dida“. Tu pomislim kako dida sigurno to nije govoria, jer mora da je bio u partizanima… ali neka, ako je ćaća, neka je. Voleo bih da ovdašnji ćalci imaju barem deo tamošnjih argumenata kada uče svoje klince da vole Srbiju. Valjda još neko uči dete da treba voleti rodnu grudu?

Padne mi pogled na mog malca i kažem sebi kako bi ovim našim lopovima oprostio pola da su napravili barem jedan dobar put. Do Rovinja smo stigli za sedam sati, sa sve granicom i pauzom za osveženje i šoranje. Kada se setim predratnog klackanja vozom preko Ljubljane, do Kanfanara, pa onda busom, cirka četrnaest sati, stara Juga bi se, ionako mala, da postoji, još smanjila… Zagreb je postao skoro grad na moru, jer Zagrepčanima treba do Rijeke, koliko nama od Beograda do Subotice.

I ljudi su stvarno srdačni. To je stepenica iznad onog „ljubazni“, jer je izvesni oportunizam lokalnog stanovnštva, karakterističan za sve krajeve koji žive od turizma.

Pored reš Nemaca i Skandinavaca, novost su Česi, Poljaci i Mađari. Za vreme finala (Mundijal 2010 Južna Afrika: Španija – Holandija – prim. GkGnV) nosio sam oranž majicu i drugari su me zezali posle da će da mi kupe novu. Nisam navijao za Holanđane, nego da ste videli Holanđanke…

Na izletu po Limskom kanalu, jedva sam se izvukao da mi ne zapakuju istarski sir za dž. Matora je, ipak, poklonila klincu narukvicu i lančić (liče na one kožice koje su se nekad nosile), a matori mi je stegnuo ruku sa suzama u očima i rečima: „Dok je pravih ljudi…“

Klinci su se igrali sa unukom naših domaćina i sa još nekom decom iz komšiluka.

Domaćini Sonja i Ante su nam poslednje večeri pripremili ribu i domaće vino i sedeli smo do dva posle ponoći.

E da, kada smo se penjali do Sv. Eufemije, darling je nabadala po onoj klizavoj kaldrmi u štiklicama, a malac se izuo, par lokalnih đilkoša koji su zadirkivali većinu turista dobacilo je:

– „Najbolje bos, gospođo…“ – pa kada su videli mene, iza, dodali su, onako, da ne bude da dobacuju samoj ženi:
– „…a vidi, vidi, šjor se organiziro u patike.“

I na pijaci svugde piše „paradajz“ i niko od naših nije mogao da se seti da li se pred rat tamo govorilo „rajčica“ ili „paradajz“. U „Konzumu“ su cene slične kao kod nas. Neke stvari su tamo drastično jeftinije, poput mesa, recimo, dok su hleb, mleko i mlečni proizvodi znatno skuplji. U kafiću je piće kao u NS. To nas je sve malo iznenadilo, jer je Rovinj uvek bio skup. Tura za nas osam matorih i četvoro dece izašla bi oko sto kuna (dakle, oko hiljadu i po dinara ugrubo, za nekoliko piva, kafa i sokova, plus sladoled za decu).*

*_______________________________________________________________________________________

Kako ove godine zbog manjka kinte ne putujem u Rovinj posle četiri divna leta provedena tamo, objavljujem ovaj post kao reprizu istog sa MBa; dole ekonomska kriza;  za utehu, mali reklamni klipitj: