S

Naišao sam na njegov profil na FB. Na fotki on sa istim onim izrazom lica koji kombinuje strah i bes. Kao pas koji te uplašeno gleda, ali već malo pokazuje očnjake.

Odavno se ne družimo. Od pre rata. Video sam na profilu da živi napolju.

Voleo je da koketira sa ludilom. Nije podnosio autoritete, hijerarhiju. Držao je gard kao neko koga progone. Zapravo ga niko nije progonio. Imao je dobrostojeće matorce. Bio je, doduše skroman i povremeno je živeo gotovo asketski… ali uvek je imao gde da se vrati.

Bio je ubeđen da ga devojke vole zbog tog, kao, ludila. Ustvari, provalio sam, njegov jedini fazon kod muvanja bio je da preko nečijeg ramena gleda devojku očima koje sjaje. To bi postigao tako što bi neko vreme netremice zurio, pa bi mu se oči zasuzile. Na neki način to je imalo efekta.

Zašto pišem

Zašto pišem kada time ne mogu da rešim glavne probleme?

Kada je stvarno neka frka, nema onda mesta za beg, kenjanje, jadikovke, jeftino psihologiziranje. Mozganje na prazno.

Naravno, svako ima svoje razloge. Ja sam one pretežne stavio u zaglavlje svog blog-naloga (gore desno).

Ispada da je, onda, ovde kod mene sve post festum. I to poprilično post.

Šta je to karanje?

Raspravljali smo se, onomad, kod jedne prijateljice, pa me to podsetilo na „nevolje“ koje ponekad imaju roditelji. Ono… kada deca počnu da postavljaju pitanja, a mi mislimo da je, imajući u vidu njihov uzrast, „rano“ za davanje odgovora. Nije nužno da pitanja budu o seksu, da bi bila nezgodna.

Na pitanje da li zna šta je to karanje, jedan tata je klincu od pet leta odgovorio: „Naravno… to je kad se jebu.“ I klinac je prestao dalje da ga zapitkuje. Otišao je kod mame i pitao je: „Mama šta je to „Kad se jebu““? Skontao je, malo kasnije, da je to neka poprilično zajebana stvar, koja izaziva svađu između matoraca i neko vreme se nije dalje raspitivao.

Mog drugara je mali od sedam godina pitao kako je moguće da je svemir beskonačan i šta je to beskonačnost uopšte, a ovaj ga je posadio pored sebe, ispred TV i pustio na DVD serijal Diskaverija na dvanaest diskova. Mali je zasovio negde oko polovine treće epizode (prva epizoda na drugom po redu disku).

Svašta bih još mogao da napišem, ali ko će to da čita…

Za G kada nije tu

Šta bi trebalo da imamo?

Priče, zajednička interesovanja, otkrivanja. Seks, tajnu, trenutke koji donose svima i ne odnose nikome. Strip, putovanja izmišljena i  sećanja izmaštana. Sa mnogim neostvarenim mogućnostima. Sebe same kakvi nismo bili.

Pokušaj da se zaviri u „Šta bi bilo kad bi bilo?“ a da se, zapravo,  nikada ne sazna. Nešto kao dvorana sa otvorenim vratima,  iz koje izlaziš baš u trenutku kada se ta vrata otvore. I u koju se radosno vraćaš, sa saznanjem da će se nanovo otvoriti i da nećeš pogledati iza njih…

Kad to beše

Sećam se jednog komšije koji je dolazio kod mog dede na rakijicu.

Uvek je imao onaj stav, kao da priča o nečem izuzetno važnom. Pre početka svakog izlaganja, malo bi se ispravio, sagnuo glavu i lagano se namrštio. Položaj njegovog tela u tim momentima, odavao je utisak nekoga ko se sprema duboko da udahne i potom započne izvođenje operske arije. Pogled uperen ka zemlji, usreređen i očiju zasvođenih debelim obrvama, davao mu je izgled čoveka koji nastoji duboko da se skoncentriše. Kako bi mogao da odabere prave reči. Imao je običaj da svoje rečenice počinje sa:

– „To je bilo, negde sredinom pedesetpete…. ili je to bila pedesetčetvrta?“

Izlaganje najčešće nije blage veze imalo sa bilo kojom godinom, niti je za sadržaj njegovih priča na bilo koji način bilo važno kada su se desile. Ipak, izgleda da je to, po njegovom viđenju, davalo neku vrstu autentičnosti, ili ozbiljnosti onome što je imao da nam saopšti. Ponekad se to produžavalo u agoniju bez kraja:

– „…ili je, ipak, bilo pedesetpete? Pedesetpete mi se rodio bratanac, dakle, nije. Onda mora biti pedesetčetvrta… možda kraj pedesetčetvrte? Zašto mi se mota pedesetpeta, kada…? Znam! Bratanac se rodio krajem godine, ipak je bilo pedesetpete. Ne, pedesetčetvrte, ali pred kraj… ili početkom pedesetpete?“

Dešavalo se da „ode“ koju godinu pre, ali famozna cifra 55 nikada nije „narasla“ u 56, ili 57 recimo. Deda je imao teoriju da je to zato što je naporni komša došao i nastanio se u našem mestu upravo tih godina i da je sve što mu se od tada dešavalo opštepoznata stvar. Ono što se dešavalo ranije i što je bilo najčešći predmet njegovih beskrajnih priča, za nas je bila nepoznanica.

Za starije i mlade koji se tako osećaju

Ne znaš ti to. Ne možeš da znaš. Ne očekuje se da znaš. I da hoćeš. Nisi tamo, odnosno nije ti se desilo da budeš tamo. Kako onda?
Ipak, nervira te ta situacija. Kažeš da te izluđuje, mrziš, hejtuješ. Na kraju, priznaš: Čist smor. Ko će još i sa tim da se zamajava? Odeš dalje, jebi ga.

Kada legneš u krevet (…ili u bilo kojoj drugoj situaciji, kada ti se omakne da budeš sa sobom, ne sa nekim, samo sa sobom, što, istina, kratko traje, toliko kratko, da je teško detektovati to stanje, nego te opomene, ili trgne, prene, nekakav nejasan osećaj, nije važno u ovom trenutku upuštati se u određivanje, opisivanje istog, bitno je da je u pitanju neprijatnost u najavi – ti se odmičeš, uzimaš nešto da radiš (makar to bilo uključivanje nekog od mnogih malenih (a moćnih) aparata poput mobilnog, I-poda ili I-onoga) i više ne bude važno) osećaš se nelagodno. Ponekad. Ipak. Zato što ne znaš o čemu je reč. O čemu se tu radi? Zabole te, ali ne bi bilo loše da imaš to držanje. To, kao, da izgledaš upućeno.

Ukoliko si žensko, automatski ćeš da upotrebiš veštinu baratanja rečima. Bacićeš gomilu reči. Zatrpaćeš i niko neće primetiti. Imaš i onu opciju: Zaćutiš. Jednom smrad – uvek smrad. Nekako se to čini ispravno. Ne, nego ćeš da dozvoliš da ti dismr. I ćutanje spada u veštinu baratanja rečima.

Ukoliko si muško, nemam pojma, okrenućeš se na drugu stranu i ako si mlad izdrkaćeš i zaspati. Isto i ako nisi mlad, osim, ukoliko nisi baš, baš mator.

„Srednje doba je kada širina uma i uskost struka zamene mesta“

Srednje? Osrednje? Ma, ne…

Nevolja je što se moje srednje doba, „poklopilo“ sa opštom krizom. Čekaj, čekaj… Svetska Ekonomska KrizA i moje srednje godine, kada se na bizaran (i po malo perverzan) način, spoje, ne daju krizu srednjih godina. Daju dodatno sranje u životima moje generacije (i mom) koja skoro od kada zna za sebe sluša, trpi i živi razna… ne treba joj (nam) još i ovo. Ali ko te pita?

Uskost struka…hm… kod mene nikada nije moglo da se kaže da imam baš tu uskost. Iako je na osnovu nekadašnjih mera i proporcija teško bilo prognozirati kakve će razmere TO da dosegne.

Širina uma… ne vidim da se sužava. Naročito ne vidim vezu sa gornjim. Možda je u tome caka? Kako mogu da znam da mi se um ne sužava, ako se sužava, pa samim tim sužava i percepciju?

Znam! Trebalo bi da nađem neku vršnjakinju, koja nije moja žena, pa da se uzajamno tešimo. Ako se zaljubim(o) – doći će i do tog sužavanja uma. Problem je u uskosti struka, ili odsustvu uskosti, ili previše uskosti uma, koja obično ide uz uskost struka i sve tako…

Otišao sam sa živcima, nemam pojma kad se vraćam

Razgalilo me je nekoliko aforizama što sam ih dobio na e-mail od frendice. Pa sam mozgao o tome da ih podelim sa vama. Naravno, nije to to, ako i ja nešto ne ubacim i zabavu time izbacim.

„Bolje je biti dužan – nedužni uvek stradaju.“

Bez komentara.

„Greške delim na one „Nikad više“ i „Jedva čekam ponovo.““

Ovde zapravo dolazi još jedan: „Kafa je magično piće. Koliko se samo dece začelo posle samo jednog „Hoćemo na kafu?““

„Ima li života, pre smrti?“

Ima, ako ste stigli dovde. Za one koji su odustali posle prvog aforizma, ne mogu da garantujem.

„Dosta sam pričao o sebi. Hajde ti sad malo pričaj o meni.“