Kad to beše

Sećam se jednog komšije koji je dolazio kod mog dede na rakijicu.

Uvek je imao onaj stav, kao da priča o nečem izuzetno važnom. Pre početka svakog izlaganja, malo bi se ispravio, sagnuo glavu i lagano se namrštio. Položaj njegovog tela u tim momentima, odavao je utisak nekoga ko se sprema duboko da udahne i potom započne izvođenje operske arije. Pogled uperen ka zemlji, usreređen i očiju zasvođenih debelim obrvama, davao mu je izgled čoveka koji nastoji duboko da se skoncentriše. Kako bi mogao da odabere prave reči. Imao je običaj da svoje rečenice počinje sa:

– „To je bilo, negde sredinom pedesetpete…. ili je to bila pedesetčetvrta?“

Izlaganje najčešće nije blage veze imalo sa bilo kojom godinom, niti je za sadržaj njegovih priča na bilo koji način bilo važno kada su se desile. Ipak, izgleda da je to, po njegovom viđenju, davalo neku vrstu autentičnosti, ili ozbiljnosti onome što je imao da nam saopšti. Ponekad se to produžavalo u agoniju bez kraja:

– „…ili je, ipak, bilo pedesetpete? Pedesetpete mi se rodio bratanac, dakle, nije. Onda mora biti pedesetčetvrta… možda kraj pedesetčetvrte? Zašto mi se mota pedesetpeta, kada…? Znam! Bratanac se rodio krajem godine, ipak je bilo pedesetpete. Ne, pedesetčetvrte, ali pred kraj… ili početkom pedesetpete?“

Dešavalo se da „ode“ koju godinu pre, ali famozna cifra 55 nikada nije „narasla“ u 56, ili 57 recimo. Deda je imao teoriju da je to zato što je naporni komša došao i nastanio se u našem mestu upravo tih godina i da je sve što mu se od tada dešavalo opštepoznata stvar. Ono što se dešavalo ranije i što je bilo najčešći predmet njegovih beskrajnih priča, za nas je bila nepoznanica.