Lak zalogaj

Ulazim u kuhinjicu na poslu. Žena iz susedne firme, vrata do vrata takoreći, vlasnica ogromnog dupeta jede salatu. Uskoro garant ide na odmor i zavarava sebe dijetom.

Kada sam bio mlađi grub izgled me je sačuvao mnogih nevolja. Ulice devedesetih ovde su bile opasno mesto. Zato su na putovanjima mislili da sam baš ja vozač busa ili onog kamiona koji je parkiran pored ulaza u motel. Na putu na posao jednoj ženi se učinilo da sam zidar. Kada sam počeo lepše da se oblačim, mnogima sam počeo da ličim na – mafijaša.

Fore radi, onomad sam okačio na FB par slika sebe sa tompusom i eto namah komentara u stilu „Don Korleone“, ovo – ono, trt – mrt. I to od ljudi koji me (mahom) lično poznaju. Ostalima i da ne zamerim toliko. Mislim, niko nije bio naročito originalan, osim ovih što su lupali lajkove (ne zato što su lupali lajkove, nego zato što su svoje misli, rečenične formulacije istih, zadržavali za sebe).

Koji moj se, onada, ja zamajavam razmišljanjima o nepoznatoj ženi i njenim iluzijama o mršavljenju? Salata je nestala iz one činijice brzinom svetlosti. „Na jedan zub“ – što bi se reklo. Uostalom, bilo je potrebno malo više od jednog da bi se formirala onolika pozadina i zeleniš tu  služi samo kao kamuflaža.