Kratak post o uvijanju

– „Nismo u mogućnosti da izađemo u susret vašem zahtevu…“

Ovi su barem odgovorili. Gomila drugih nije se ni oglasila. Iskulirali su me bez uvijanja. Svojevremeno sam sastavio bezbroj ovakvih… drugi su stavljali svoj potpis, pa je izgledalo kao da ne snosim nikakvu odgovornost.

– „Znaš, matori, moraš da se spustiš na zemlju. Stoje u redovima za ovo što ti hoćeš.“

U redu je… jasno je da ti nećeš da staneš u red za mene (Kao što bih ja (do sada) za tebe). Znam na čemu sam. Isto tako znam na čemu sam i kod onih koji su u zemlju propali posle mog prvog poziva. Od tada „nit’ pisma, nit’ razglednice“. Sada je lakše, jer niti sam ja Mujo, niti su oni gorile. Doduše nisam siguran u to šta sam ja, ali barem znam šta su oni.

– „Šta si navalio k’o smrt na babu?!“

Zašto ti se žuri, nije u pitanju moja guzica? Naravno… Šaljivo, ali prohladno… „K’o svekrvin pogled“ (…i mi šalu/konja za trku imamo… šta više, ponekad se i sami osećamo kao isto to kljuse). Imam ja još nekoliko tih, šaljivih uvijača:

– Zajeban k’o kratko cebe;
– Umirio se k’o dete na noši;
– Nest’o k’o himen na maturi.

Najjači mi je onaj: „…al’ se izvuče k’o prdež iz gaća“…
(Moglo bi i „…al’ se izvukoše…“)…

Smorio sam se k’o ciganski sapun, aj’ zdravo.

Would you like to like

Naime, svastika iz Kanade (od skoro iz Lisabona, dakle iz Portugala (ono PortuGALIJA mi zvuči nekako robovlasnički)), malo, malo, pa stavi neke fotke, šalje invitations, neke šifre i lozinke. Pokušao sam i ja, naravno. Otvorio sam nalog ili kako se već zvaše. Em, što traje, dozlaboga dugo, em što mi se odmah nakačilo nekoliko friends za koje nikada nisam ni čuo da postoje, a kamoli da su mi prijatelji, drugari, kompa/e, poznanici, ortaci… ma, ni izbliza… FejsBruk(a)!!!

– „Nemoj da ste seljaci, pa brže je ovako. Što da šaljem fotke preko e – mail-a, kada možete samo da uđete i razgledate?“ – grmi svastika Ika preko Skype-a.

A blog? Ni da pogledaju, ni ona, ni muž (Šta mi on dođe? Kako se kod nas sve kaže kada dva tipa ožene dve sestre? Inače lik je strava, voli ekstremne sportove i uopšte).

I tako… telefon je majka… odnosno Skype. Još se i vidiš, kao ona serija kada smo moja generacija i ja sa njom – bili mali: „Svemir 1999“… sećate se? Ono, baza na Mesecu… stalno su imali neke dogodovštine, nisam hteo na spavanje dok ne prođe „Svemir…“

Gledam juče na Nacionalnoj geografiji ono o svemiru. Odavno nisam gledao nešto bolje… još od Karla Sagana i njegovog „Kosmosa“, čini mi se. Sve do najnovijeg „Kosmosa“.

Čitao sam i Stivena Hokinga (i pre njega Artura Klarka i Isaka Asimova) i svašta još nešto na tu temu.

Pomislim kako su naši problemi čine malecni kada se posmatra Zemlja iz orbite. Postaju beznačajni kada se uputite dalje…

S druge strane, taj put, dalje, zapravo nas vraća samima sebi (samima sobima?), bar mi se čini, jer ne kontam većinu odgovora koje nudi nauka… barem onih koji se tiču ontoloških pitanja, pa mislim da se na tom mestu većina okreće Bogu. Dobro de i/ili Blogu.

Da se ne lažemo, nisam ja neaktivan na FB, nego samo kažem.

Velike stvari ne dešavaju se malim ljudima

Nije mogao da odvoji pogled od njene zategnute kože. Počeo je od vrata, jer lice zaklonjeno kosom, nije mogao dobro da vidi. Potom je preleteo preko ruku i zadržao pogled na nogama. Suknja koja je dopirala do iznad kolena otkrivala je snažne, ali lepo oblikovane listove, skladne gležnjeve i negovana stopala. Nosila je sandale, sa onim kaišićima u kojima je izledalo kao da hoda bosa.

U autobusu je bilo veoma toplo i on se znojio. Na narednoj stanici trebalo je da siđe, ali nije.

Devojka se pomerila malo bliže vratima i zaključio je kako sigurno silazi na sledećem stajalištu. Ukoliko bude imao sreće krenuće u njegovom pravcu i onda on praktično neće morati da pređe mnogo veću razdaljinu do svog odredišta. Biće skoro isto kao da je napustio vozilo na onom mestu na kojem ga i inače napušta.

„Izvinite samo da prođem.“ – rekla je tihim glasom i žena koja je stajala ispred njega, najbliže izlazu, malo se pomerila. Devojka je sada bila odmah ispred njega, malo udesno. Posmatrao je njene nadlaktice, potom struk, a pogled mu se zadržao na zadnjici. Premeštala se sa noge na nogu i taj pokret izazvao je lelujanje suknje od tankog materijala. Na tren, mogao je da vidi predeo iznad kolena, skoro do pola bedara.

Osetio je kako mu puls ubrzava i učinilo mi se kako vena na njegovoj slepoočnici pulsira. Obrisao je znoj sa čela rukom.

Popravila je položaj  torbe koju je nosila preko ramena i zamahnula kosom. Jedan pramen ga je okrznuo po licu. Autobus se zaustavio i devojka je istrčala napolje. Potom je sišao i on. Njena prilika gubila se u gužvi krećući se u suprotnom smeru od onoga koji je njemu odgovarao.

Dabome, ponekad mali ljudi budu deo velikih događaja, ali to je neka druga priča…

Kako je Dejan postao Cici

Dejan je bio srednjeg rasta. Smeđ, sa lepim dubokim glasom. Uznemirujuće mršav. Imao je jedan sjajan kožni mantil. U ono vreme govorili smo od „SS“ kožure, a danas bi ličio na onaj iz „Matrixa“ što loše stoji Kianu Rivsu. Nosio je frizuru kao momci iz vokalno–instrumentalnog sastava „Duran Duran“. Na prvi pogled neko bi se prevario i pomislio da je neo-romantičar (U normalnom svetu rekli bi so gothic). Već na drugi pogled bio bi provaljen da je više šminker nego šmeker.

– „Vidi ga odvratan je!“- govorila mi je Deni – „Stalno namešta kosu i kao, čisti neko trunje sa sebe. Narcis!“ Mislio sam da Deni preteruje, jer Dejan se, čak i tada, sviđao devojčicama. Nešta mlađim, istina, ali svakako nije prolazio nezapaženo.

Ispred škole ga je svakoga dana čekala devojka. Bila je zgodna i plava. U ono vreme smo bili skloni da za takve ribe kažemo da su seljanke, ali danas bi lepo prošla. Nosila je svetle farke, široke dukseve, a njena frizura činila je da malo liči na Bonnie Tyler iz vremena kada je izvodila numeru „Holding out for a hero“. Čim bi ga ugledala vikala bi iz sveg glasa: „Cici, Cici!!!“ i tako je Dejan dobio nadimak.

Danas Cici živi „Napolju“ i oženjen je Francuskinjom. Deni je takođe u inostranstvu i udata je. Devojka što je ličila, malo, na Bonnie Tyler ne znam gde je, ali naslućujem.

Ja sam leteo avionom, pre nego što su se mnogi od Vas rodili

Polećemo…

– „Dragi putnici, molimo vežite pojaseve“ – alt.

Svetlela je ona tabla. U ta vremena nekako tamno – žuto, čkiljavo, kao u starim bioskopima: „No smoking“…

– „Poštovani putnici, govori kapetan Dragutinović. Let Atina – Beograd trajaće jedan sat i četrdesetpet minuta. Temperatura napolju je 25 stepeni. Imamo bočni vetar, a Kontrola letenja nas je, zbog gužve, preusmerila preko šarsko – pindskog planinskog sistema, te očekujemo blago propadanje sve do na domak Beograda. Želim vam ugodan let.“ – spokojni bariton.

– „Gospodine želite čaj ili kafu?“ – sopran.

Stomak mi se popeo u grlo. Potom se bez najave sunovratio natrag. Legendarno minijaturni JAT-ov „lanč – paket“, stajao je na mom krilu. Nisam imao snage da spustim onaj stolić za posluženje sa poleđine sedišta ispred…

Masa je veselo žamorila, odvezujući pojaseve.

– „Baš brzo stižemo. U Beogradu smo u pet ujutro.“

– „Nije brzina, dok ja ne osetim vetar u kosi.“ – rečenica mog druga Damira i danas se prepričava.

Zidovi kabine su se obrušavali na mene. Futuristička unutrašnjost popuno se izmenila, dobijajući dalijevska obličija.

– „Gospodine želite čaj ili kafu?“ – sopran, ponovo. Ovaj put nešto nervozniji. Stjuardesa je pokušala da mi pomogne da odvežem pojas i nekako se smestim sa reljefnim poslužavnikom, čije su udubljenja sadržala, svako po jedan delić, malecnog obroka. Par zemički, prečnika 3 cm, malo graška, šatro salatica i mesance iseckano u kvadratić cirka 3,5 x 3,5 cm. Pomfrit je stajao levo, poput nekoliko stvrdnutih crvića. Udubljenje za čašu za čaj ili kafu, bilo je prazno.

Ja sam rano shvatio da, tako česta dečačka želja, kod mene nema šanse da se ostvari. Bilo mi je muka i na malom ringišpilu, a kada su me Braša i Voja ljuljali u ćebetu, a ja se kikotao, dok se nisam ućutao, a oni se zabrinuli, pa me spustili, a ja se izrigao, znao sam da nikada neću biti pilot.

– „Gospodine želite čaj ili kafu?“ – izuzetno ljutit i piskav sopran – „Govorite glasnije. ne čujem vas!!!“

Moja usta su se otvarala, ali glas nije izlazio.

– „Ako otvarate usta, a ne puštate glas, ne mogu da vam pomognem.“

– „Ka – fu“ – mislim da je uspela da mi pročita sa usana.

Ugurao sam jednu zemičku, na silu u usta i gucnuo malo kafe. Mislim da je to pomoglo da ne upotrebim onu papirnu kesu, za kojom sam pokušao da posegnem. Počelo je da sviće.

Karte, al’ ne povratne

Ko ima sreće u ljubavi, nema u kartama i (valjda) obratno. Ne priznajem ja to. Ili imaš sreće, ili nemaš. Dozvoljavam da postoje periodi kada „ide šut“ i oni drugi. Mislim periodi, ali to blage veze nema sa kartama.

Može biti da poroci, onako, po sebi, ne idu na ruku ljubavi. Kakva sreća, kakvi bakrači. Tako odvlače čoveka od ljubavi, recimo alkoholizam i bolesti zavisnosti uopšte, pa potom i sklonost kocki i ostalo.

Da li baš sve ostalo? Šta je sa seksom? Mislim da li fizička ljubav sa strane odvlači ili privlači ljubav? Još ljubavi… m?

Dešava se i da ide u ljubavi, a ne ide u poslu. Najbolje se podnosi dok je čovek mlad. Kada posao krene, manje – više solidan priliv kinte ume da pruži utehu ili barem nekakvu zamenu za nedostatak ljubavi. Razume se, ovaj deo se najlakše podnosi u zrelim godinama.

Najteže se podnosi (i to u svim životnim dobima) gubitak. Čega? Svejedno čega, isto ti je to – ili imaš sreće ili nemaš. Mislim periodično.

ŽENA ŠTAKOR*

Ni posle dve godine rada u istoj prostoriji nisam uspeo da naš „odnos“ odmakne od hladnoće prvog dana. Osim što se ne usteže da povremeno iznosi svoje zahteve.

Pri tom, misli da je dovoljno samo ljubaznim tonom zatražiti i biće ispunjeno. Kao na primer:

– „Da li bi vam bilo teško da se naguzite, kako bih mogla da vam gurnem ovo šiljato penkalo u anus?“

Šta će tvoje penkalo u mojoj bulji?

Pa ništa posebno. ja, tako, malo volim da ga gurnem, pa da ga rotiram po unutrašnjosti.

Da ga stvrdlaš… dakle, neće moći.

Dok bi ona „tako, malo rotirala“ raznorazne predmete po vašoj unutrašnjosti, pri svakom vašem pokušaju da iz nje izmamite ljudsku reakciju – dočekala bi vas njena ledena spoljašnjost. Osim, naravno, u situaciji kada njoj nešto treba.

Kada dodje do sukoba, ma ne, samo do naznake da bi moglo da dodje do sukoba – ona se povlači. Ali vas, „iza prvog ćoška“ čeka ono penkalo.

Kada joj dodju prijateljice, onda šapuću u vašem prisustvu. Koliko god se trudili, nemoguće je čuti bilo koji zvuk. A one tako komuniciraju.

Ima zmiju. Zmija se nastanila, kako u njenom novčaniku, tako i u džepovima i tašnama.

Ima svoj parazitski život, okrutnu narav, racionalna je i bez duha.

Sećate se, svakako, Fromovih „portreta“ slavnih, autoritarnih ličnosti. Ovakvih žena, ili muškaraca štakora, ima svuda oko nas. Najviše me je dojmio portret Himlera, šefa SS. Parafraziraću jedan odlomak:

„Ostao bi neprimećen, da nije bilo izuzetnih okolnosti, koje su dovele do toga da ispliva na površinu. Okončao bi mirno, svoju malu karijeru nižeg računovodje i tiho otišao u penziju. Ostao bi zapamćen od šefova kao savestan, tačan i ažuran radnik, dok bi ga se kolege i potčinjeni sećali kao sitničavog i uzdržanog kolege, koji je svoj mali sadizam ispoljavao insistirajući, kruto, na tačnosti i ispravnosti…“

* „Štakor“- pacov hr. prim. aut. Takodje, bila mi je jača ta, hrvatska reč za pacova, koji se kod nas odomaćio i ne deluje toliko upečatljivo. Može, čak, biti i znak u kineskom horoskopu, dok ŠTAKOR kao reč – deluje.

Kako nas drugi vide

Naslućujete, dakako, jer niste više dete. To je idirektna metoda, kao i ovo moje beskrajno samofotografisanje (selfi?!). Tačno, ono nije (samo) pokazatelj mojih (nesumnjivih) egzibicionističkih poriva, nego je pre svega pokušaj da slikajući se iz raznih uglova, dočaram (sebi) upravo to – kako me drugi vide.

Osim što je indirektna, ona je i ograničena (metoda), jer predstavlja samo fizički aspekt toga „kako nas drugi vide“ (pritom, moram da kažem da se to „drugi“ odnosi samo na najbliže, odnosno najdraže, jer ostali osim što me za njih zabole – zabole i njih za mene (što se, opet, ne odnosi na blogersku populaciju, koja ima poseban značaj za mene, a koja se, pak, ne trudi da sakrije svoje viđenje mene, kroz komentare, lajkove i ostalo)).

Ljubav i lepota… dobro ‘ajde i nada

Znate šta? Razmišljao sam o nečemu. Zapravo o dve stvari. Dve stvari koje istina mogu biti posebne, mogu dakle postojati svaka za sebe, ali su veoma često spojene. Ili ih, barem, mi tako vidimo. U svakom slučaju idu jedna s drugom, ili jedna uz drugu i ako baš nije uputno tvrditi da su neodvojive – upravo njihovo zajedništvo kao da bolje osvetljava svaku ponaosob.

Ljubav i lepota, dabome, ali nedajte se smetati. Ukoliko vam sada iz malog mozga bljeskaju kao stroboskop nebrojeni naslovi i podnaslovi, isto tako nebrojenih dela koja su napisana na ovu temu, slobodno napustite prostoriju.

Stvar je u tome da u različitim fazama življenja (a bogami i u različitim fazama ljubavnoga otnošaja), ljubav i lepotu vidimo drugačije. I zajedno i svaku ponaosob. Za više od nekoliko decenija i lepote i ljubavi (što uživajući u istim, što žudeći), nije moguće ne primetiti neke promene.

Tinejdžeri kao što znate, vole mršavice. One anorektične figure, gotovo bez primarnih polnih karakteristika, izdužene, kao žvake, gotovo stilizovane, lelujave pojave. Tinejdžerke vole feminizirane momčiće kao sa postera neke od pop grupa za isti uzrast, ženskastih fizionomija. U početku, kako izgleda, svakome se sviđa nešto kao odraz u ogledalu, pa malo drugačije. Naravno, kako smo se, verujem, već složili oko činjenice da se vremenom sve menja, neće vam biti teško da zamislite da se kao jedina nada da vas pred starost (i u starosti) neko vidi kao one nekada sjajne, fit i lepe i mlade, a da ne mora da gleda požutele fotografije, pojavljuje vaša dugogodišnja ljubav.

Bog sveti zna kako današnji klinci gledaju na ljubav. Pomislim da mnogi od njih nisu nikada čuli za nju. Kako god, za ljubav je potrebna snaga. I malo mazohizma. Treba izdržati sve te momente. Kada strast počne da bledi, neprospavane noći kad dođe beba, sve ostalo kad beba počne da raste, a počne čim se rodi (čak i pre). Potom sve one faze, pauze, menopauze, krize ovih i onih godina, ekonomske krize i svašta s tim u vezi. Onda starenje, jebote, sve se na tebi lagano tegli, počinje da visi, a smrde ti noge svaki put kada se vratiš kući, pa onda još i oni neprijatni zvuci iz kupatila i ne uvek samo iz kupatila.

Mladost jeste lepa sama po sebi, ali svakako (hvala Bogu) da ima nečega i oku posmatrača. I jedno i drugo, videli ste već do sada. I to napisano u raznim varijantama. Ono što još niste videli, a videćete – to je sopstveni odraz u ogledalu narednog jutra.