Ja sam leteo avionom, pre nego što su se mnogi od Vas rodili

Polećemo…

– „Dragi putnici, molimo vežite pojaseve“ – alt.

Svetlela je ona tabla. U ta vremena nekako tamno – žuto, čkiljavo, kao u starim bioskopima: „No smoking“…

– „Poštovani putnici, govori kapetan Dragutinović. Let Atina – Beograd trajaće jedan sat i četrdesetpet minuta. Temperatura napolju je 25 stepeni. Imamo bočni vetar, a Kontrola letenja nas je, zbog gužve, preusmerila preko šarsko – pindskog planinskog sistema, te očekujemo blago propadanje sve do na domak Beograda. Želim vam ugodan let.“ – spokojni bariton.

– „Gospodine želite čaj ili kafu?“ – sopran.

Stomak mi se popeo u grlo. Potom se bez najave sunovratio natrag. Legendarno minijaturni JAT-ov „lanč – paket“, stajao je na mom krilu. Nisam imao snage da spustim onaj stolić za posluženje sa poleđine sedišta ispred…

Masa je veselo žamorila, odvezujući pojaseve.

– „Baš brzo stižemo. U Beogradu smo u pet ujutro.“

– „Nije brzina, dok ja ne osetim vetar u kosi.“ – rečenica mog druga Damira i danas se prepričava.

Zidovi kabine su se obrušavali na mene. Futuristička unutrašnjost popuno se izmenila, dobijajući dalijevska obličija.

– „Gospodine želite čaj ili kafu?“ – sopran, ponovo. Ovaj put nešto nervozniji. Stjuardesa je pokušala da mi pomogne da odvežem pojas i nekako se smestim sa reljefnim poslužavnikom, čije su udubljenja sadržala, svako po jedan delić, malecnog obroka. Par zemički, prečnika 3 cm, malo graška, šatro salatica i mesance iseckano u kvadratić cirka 3,5 x 3,5 cm. Pomfrit je stajao levo, poput nekoliko stvrdnutih crvića. Udubljenje za čašu za čaj ili kafu, bilo je prazno.

Ja sam rano shvatio da, tako česta dečačka želja, kod mene nema šanse da se ostvari. Bilo mi je muka i na malom ringišpilu, a kada su me Braša i Voja ljuljali u ćebetu, a ja se kikotao, dok se nisam ućutao, a oni se zabrinuli, pa me spustili, a ja se izrigao, znao sam da nikada neću biti pilot.

– „Gospodine želite čaj ili kafu?“ – izuzetno ljutit i piskav sopran – „Govorite glasnije. ne čujem vas!!!“

Moja usta su se otvarala, ali glas nije izlazio.

– „Ako otvarate usta, a ne puštate glas, ne mogu da vam pomognem.“

– „Ka – fu“ – mislim da je uspela da mi pročita sa usana.

Ugurao sam jednu zemičku, na silu u usta i gucnuo malo kafe. Mislim da je to pomoglo da ne upotrebim onu papirnu kesu, za kojom sam pokušao da posegnem. Počelo je da sviće.