Velike stvari ne dešavaju se malim ljudima

Nije mogao da odvoji pogled od njene zategnute kože. Počeo je od vrata, jer lice zaklonjeno kosom, nije mogao dobro da vidi. Potom je preleteo preko ruku i zadržao pogled na nogama. Suknja koja je dopirala do iznad kolena otkrivala je snažne, ali lepo oblikovane listove, skladne gležnjeve i negovana stopala. Nosila je sandale, sa onim kaišićima u kojima je izledalo kao da hoda bosa.

U autobusu je bilo veoma toplo i on se znojio. Na narednoj stanici trebalo je da siđe, ali nije.

Devojka se pomerila malo bliže vratima i zaključio je kako sigurno silazi na sledećem stajalištu. Ukoliko bude imao sreće krenuće u njegovom pravcu i onda on praktično neće morati da pređe mnogo veću razdaljinu do svog odredišta. Biće skoro isto kao da je napustio vozilo na onom mestu na kojem ga i inače napušta.

„Izvinite samo da prođem.“ – rekla je tihim glasom i žena koja je stajala ispred njega, najbliže izlazu, malo se pomerila. Devojka je sada bila odmah ispred njega, malo udesno. Posmatrao je njene nadlaktice, potom struk, a pogled mu se zadržao na zadnjici. Premeštala se sa noge na nogu i taj pokret izazvao je lelujanje suknje od tankog materijala. Na tren, mogao je da vidi predeo iznad kolena, skoro do pola bedara.

Osetio je kako mu puls ubrzava i učinilo mi se kako vena na njegovoj slepoočnici pulsira. Obrisao je znoj sa čela rukom.

Popravila je položaj  torbe koju je nosila preko ramena i zamahnula kosom. Jedan pramen ga je okrznuo po licu. Autobus se zaustavio i devojka je istrčala napolje. Potom je sišao i on. Njena prilika gubila se u gužvi krećući se u suprotnom smeru od onoga koji je njemu odgovarao.

Dabome, ponekad mali ljudi budu deo velikih događaja, ali to je neka druga priča…