Kratak post o uvijanju

– „Nismo u mogućnosti da izađemo u susret vašem zahtevu…“

Ovi su barem odgovorili. Gomila drugih nije se ni oglasila. Iskulirali su me bez uvijanja. Svojevremeno sam sastavio bezbroj ovakvih… drugi su stavljali svoj potpis, pa je izgledalo kao da ne snosim nikakvu odgovornost.

– „Znaš, matori, moraš da se spustiš na zemlju. Stoje u redovima za ovo što ti hoćeš.“

U redu je… jasno je da ti nećeš da staneš u red za mene (Kao što bih ja (do sada) za tebe). Znam na čemu sam. Isto tako znam na čemu sam i kod onih koji su u zemlju propali posle mog prvog poziva. Od tada „nit’ pisma, nit’ razglednice“. Sada je lakše, jer niti sam ja Mujo, niti su oni gorile. Doduše nisam siguran u to šta sam ja, ali barem znam šta su oni.

– „Šta si navalio k’o smrt na babu?!“

Zašto ti se žuri, nije u pitanju moja guzica? Naravno… Šaljivo, ali prohladno… „K’o svekrvin pogled“ (…i mi šalu/konja za trku imamo… šta više, ponekad se i sami osećamo kao isto to kljuse). Imam ja još nekoliko tih, šaljivih uvijača:

– Zajeban k’o kratko cebe;
– Umirio se k’o dete na noši;
– Nest’o k’o himen na maturi.

Najjači mi je onaj: „…al’ se izvuče k’o prdež iz gaća“…
(Moglo bi i „…al’ se izvukoše…“)…

Smorio sam se k’o ciganski sapun, aj’ zdravo.