GOLE ZENE

„Goli ljudi, gole zene
…prolaze kraj mene.“

Gost kod grofice na veceri

Ukoliko ste pomislili da je u pitanju post sexualne sadrzine, prevarili ste se. Stvar je u tome da sam u fazi zivota u kojoj se privodi kraju ucenje o ljudima. Ispostavi se, odjednom, da pored mene prolaze ljudi koje lako citam. Dobro mozda je prosek takav da je vecina osoba predvidljiva i lako citljiva i inace (a narocito kod nas), ali ipak…

Vremenom se nakupi nekakvo iskustvo da bez vece muke mozete da katalogizujete ljude. Oprez!!!

Prvo, ne sme da se generalizuje!

Drugo, rekao sam faza zivota u kojoj se privodi kraju ucenje o ljudima. Ne, dakle, faza u kojoj je isto ucenje privedeno kraju. Ima jos da se nauci.

Ipak, kako mi je zivot donosio (i donosi) raznorazne zgode, bio sam u prilici da ljude posmatram i sa strane. Ono sto me nije ubilo (od tih zgoda) – ucinilo me je jacim. Dobro, mozda ne bas jacim, ali iskusnijim svakako. Pokazalo se da sam mnoge nadrastao. Poprilican broj, sto mi je posebno drago. Prilika za poredjenje ima. Narocito kada nekoga niste videli duze vreme. Narocito, ako je prilika takva da vise njih niste videli duze vreme. Kakva godisnjica, jubilej, proslava ili djacki sastanak i slicno, primeri su za to. Obicno svako svakoga gleda u istom osvetljenju – kao nekada. A nismo svi isti kao nekad. Cesto biva da, u takvim prilikama, svako po svojoj volji zauzme staro mesto. To mi je uvek bilo u najmanju ruku cudno.  Kao kada je neko u skolskom dvoristu bio smokljan, a sada nije, zivot ga je ocelicio i promenio se, a na proslavi godisnjice mature uzima svoju nekadasnju ulogu i ponovo postaje smokljan. Jos su smesniji oni frajeri, nekadasnji, sada sa stomacima i bez kose, koji rado uskacu u svoje stare likove… Ili bivse macke, sada pomalo umorne – kako lako sedaju i namestaju se onako, kao u stara vremena.

Obicno su smokljani sada nekakvi drmatori, politicari ili face sa puno love, a bivsi frajeri, kao olinjali macori, tavore negde pri dnu.

„Najtvrdji“ su oni srednji, prosecni… – kakvi bili – takvi ostali.

Tako, dragi moji: hodam (sedim, caskam, osvrcem se, pijem kafu i pusim) i posmatram kako…

…goli ljudi, gole zene
prolaze kraj mene.

Sećajući se svog detinjstva, mogao je skoro da opipa nedostajanje. Nedostajala mu je majka, koja je radila u drugom gradu i koju je viđao samo vikendom. Žudeo je za trčanjem. Bio je bolešljiv i nisu mu dozvoljavali da trči. Onaj auto, na pedale, nikada nije mogao da ima.

U pubertetu je žudeo za seksom. Sećao se onoga dana kada je otkrio sopstvene bradavice kao erogenu zonu. Imao je šesnaest godina.

U svojim srednjim godinama žudeo je za parama. Ne toliko za uspehom, koliko za sigurnošću. Da ima toliko, da može da dočeka starost u miru. Sada, u starosti, najviše mu je falio mir.

Pomislio je kako mu je čitav život satkan od žudnje i nedostajanja. Ipak, bio bi neiskren kada bi preskočio svoje dvadesete. Tačnije, drugu polovinu dvadesetih. Proveo ih je u siromaštvu, ali u društvu. Voleli su se i to su bile lepe godine.

Obično su u onim retkim momentima kada bi pomislio kako mu je sve potaman, nad njegovim životom počinjali da se nadvijaju oblaci. Možda će kada konačno bude imao malo mira i smrt doći po njega? Da li bi onda trebalo toliko da žudi za tim mirom?

Nije osećao strah od smrti. Nije želeo da živi još. Mislio je da nije fer, da kada jedna faza u životu pojedinca prođe, žaliti za njom. Zato što je sada red na neke nove ljude da prođu istom stazom. Nije hteo da pravi „gužvu u saobraćaju“ na toj stazi života, kako je sam umeo da kaže.

Let 242, Lufthansa, Frankfurt – Beograd

FLUG 242, LUFTHANSA, FRANKFURT-BELGRADE, 02:45 – sjajilo je sa monitora postavljenog levo od mesta na kojem je sedela žena sa dečakom.

Lepa, kratko ošišana brineta, pogledala je na sat i odmahnula rukom. Pune usne sa jedva vidljivim borama oko očiju. Lanene pantalone, „Tregeruše“ boje slonove kosti i tanak, beli džemper na raskopčavanje. Preko ramena je okačila zelenu torbicu za novčanik, karte i putna dokumenta. Nije mogla imati više od trideset i nešto.

Pored žene, nalazila su se kolica za prtljag sa naslaganom kulom sačinjenom od dve velike putne torbe, tri manja kofera i nekoliko sportskih i jednog dečijeg, sasvim malog ranca. Kula se nakrivila i skoro da je zaklanjala veoma mršavog dečaka. Ustvari, videle su se samo dečakove noge. Bosa, dečija stopala u crveno-plavo-žutim sandalama. Povremeno bi izvirivala njegova glava. Imao je gustu, tamnu, kovrdžavu kosu i ogromne crne oči. Svako malo dečak bi se obraćao ženi. Ona mu je tihim glasom, lagano se naginjući, svaki put strpljivo odgovarala. Uprkos očiglednom umoru.

Dečakov glas je bio visok, gotovo piskav:

– „Mama? Da li smo mi Srbini?“ – ne čekajući odgovor, dečak je nastavio – „Tako sam spospan.“ – i naslonivši svoju glavu ženi na rame, zatvorio oči. Izgledalo je kao da je odmah zaspao.

Mislio sam da ovakav text ostavim za kasnije

 Ponajpre da ne bih sebe dovodio u prvi plan.

Sasvim svestan rizika da, pisuci o preljubi, zazvucim kao neko ko je sr…nje napravio pa sada trazi opravdanje, ili namerava da ga napravi, pa ili nema petlju ili pokusava da smiri svoju savest, upustio sam se u (javnu) potragu za unutrasnjim sudijom (nazovite to kako hocete) koji zivi u nama, ali ne pripada nicemu sto bi moglo da se nazove nametnutom lekcijom. Bilo da je rec o obicnom kucnom vaspitanju, obicajima, bilo religiji, pravu i sociologiji… i cega god se sve setite.

Kako god da sam okrenuo, nisam uspeo da, u svom naporu da se uzivim u ulogu misaonog istrazitelja, odvojim od sebe sve naslage od podsvesnog do naucenog.

Daleko u proslosti, tvrdili su antropo-sociolozi (ijao?!) postojala je porodica Punalua ciji su clanovi/pripadnici (cuj: Pripadnici – kao da je nejdajboze nekakva sekta u pitanju) stupali u medjusobne sexualne kontakte, nesputani bilo kakvim zabranama ili tabuima. (Secate se, vi koji ste ucili Sociologiju, te lekcije o porodici Punalua, negde sa nekog egzoticnog, pacifickog ostrva ili vec odakle…?) Novija literatura tvrdi da, zapravo, nema cvrstog dokaza o postojanju jednog takvog, veselog drustvanceta. Mogu da zamislim da je bilo pokusaja da se tako opsti, ali isti mora da su prestali sa praxom cim su na svet poceli da dolaze njihovi potomci, kao plodovi/izdanci opisanih sexualnih navika.

Eto jednog opravdanog tabua. Naprosto su nasi daleki preci uvideli da to nije zdravo.

Jasno je da preljuba takodje nije zdrava, ali nije zdrava za drustvo. Zapravo za stabilnost drustva. A taman smo se iscupali iz pecine. Ne bi bilo napretka da nisu uspostavljena nekakva pravila pobogu. Sad, preljuba kao pravilo – kao da urusava porodicu. Ali preljuba kao izuzetak? Mozda moze da se, ako ne oprosti, ono malcice progleda kroz prste? Jer sta je porodica? Mit srednje klase – vicu neki, imajuci u vidu da recimo visa klasa, odnosno elita i ne haje mnogo za tu tvrdjavicu, jer im nije potrebna. Imaju lovu i moc i ne treba im skloniste od buke i stisak ruke. Osim u predizborne svrhe. Tu, dakle, vlada hipokrizija. Osecaj krivice njima je ionako samo nepotreban balast, kojeg se sto pre treba resiti. Ali zato nije lose natovariti ga ostalima, da imaju sa cim da se bakcu i ne misle o promenama.

Aha…!!! Evo kljucne reci: Promene. Niposto nisu pozeljne. Neki autori tvrde da covecanstvo/Covek, osim u nauci, nije napredovalo. Kao kolektivitet, a narocito ne kao individua. Covek je isti kao na pocetku. Nema novih moci, nema novih uvida. Velike religije su svoja ucenja stavile u korist ocuvanja postojeceg stanja, a Marx je puko ko zvecka… Ljudi, pojedinci, zato traze novu duhovnost. Okrecu se starim znanjima i ucenjima (paganskim?). Ta nova – stara ucenja Majke Zemlje, zenskog principa, Boga kao Zene itc, izmedju ostalog slave ljubav (ponekad i uz sexualne rituale) i oslobodjenje ljubavi. Ogranicavanje ispoljavanja Ljubavi je tada Greh (umesto obratno – sto ovi sa vrha, elita, establisment, kao da su sve vreme znali (Hipicu su ionako ili umrli ili postali japiji)).

Sta cemo sada mi obicni? Svesni problema, usred tranzicije Duha, kad Nicheov Novi Covek jos nije zaziveo/oziveo…? Hocemo slobodu, ali i red. Konflikt resava svako za sebe – bez pomoci sa strane, jer nove ideologije jos nema. Moze, privremeno, da se upotrebi ono iz Skole prirodnog prava da su granice slobode tamo gde pocinje sloboda drugog, odnosno „Ne cini nista sto ne zelis da tebi rade“. Bez cvrsceg sablona, na zalost (iskustvo je pokazalo) ove reci bas i ne daju nekakav okvir za ispravno ponasanje, osim za retke, visokosvesne pojedince.

U najnovije vreme, kao da je porodica opet na nisanu. Preljuba tu prestaje da bude bitna stavka, zato sto je postala tek jedna od stavki. Opste posrnuce vrednosti, predstavlja poplavu, plimni talas, cunami koji nosi sve pred sobom i u kome je sve samo gomila krhotina.

A gde sam tu ja?

Kako sam preplivao Lamanš

Moj badža se bavi ekstremnim sportovima. Između ostalog on je i plivački maratonac. Živi u Kanadi. Može za njega da se kaže i „Šogor“, „Pašenog“ šta ko voli, ali to nema veze sa ovim što hoću da vam ispričam.

Kada su se venčavali moja prelepa svastika i on, živeli su ovde. U Srbiji, u SRJ zapravo, dakle u Novom Sadu se dešava fabula radnje. Bilo je to poodavno, iste godine kada smo se darling i mua venčali, samo malo ranije (dva meseca ranije – tast se „rešio bede“ tokom jednog, jedinog leta). Mladini gosti su se, kako dolikuje, okupljali u roditeljskoj kući. Zapravo stanu, ali to sada nije bitno.

Preko puta mene seo je kućni prijatelj moga tasta, čika Gruja. Čika Gruja je imao i hvala Bogu, još uvek ima, težak turijski akcenat. Tako govore ljudi iz Turije, velikog bačkog sela, slobodarske tradicije. U novije vreme Turija je poznata po znamenitoj kobasicijadi, ali ni to sada nije mnogo važno. Ko ne zna ili nije imao prilike da čuje tu vrstu govora, neka zamisli bilo koji lalinski akcenat.

– „Je l’ derane!“ – započeo je čika Gruja, žustro.

– „Molim.“ – odgovorio sam pristojno. Ipak, se on i moj tada budući tast poznaju od pre mog rođenja. O budućoj tašti da i ne govorim. Ona i čika Grujina žena Marta, znaju se isto toliko dugo. Čika Gruja je svojevremeno bio macan, lepo je plesao i igrao je rokenrol kao Travolta, da je Travolta tada postojao. Bio je u vojsci u jednom gradu u Slavoniji. Tamo je upoznao tetka Martu, koja u to vreme nije bila tetka Marta, nego prelepa devojka. Kasnije se ispostavilo i da je domaćica za primer i izvrsna kuvarica, ali ostavimo i to sada po strani.

– „Da te pitam nešto!!!“ – čika Gruja nije odustajao. Turijci su poznati po, rekao bih, gotovo germanskoj upornosti. Vole i da se našale, a kao momak koji se uveliko spremao i za sopstveno venčanje, načuo sam da obožavaju, kao što je red u mnogim domaćim sredinama, da se „poigraju“ i sa mladoženjinim snalaženjem u brzacima i mutnim vodama grubih, često i neslanih šala.

– „Pitajte…“ – zastao sam mozgajući kako da ga oslovim. „Čika“ mi je nekako klinački. Nije on toliko mator, niti sam ja toliko mlad. Barem ne bi treba(L)o da budem, s obzirom na zakazan datum venčanja. Samo da svastika, kao starija sestra i njen maratonac to obave. I da gosti stignu da se otrezne. Samo „Grujo“ nije dolazilo u obzir. Nisam ja sa njim ovce čuvao, a i nisam znao kako glasi pravo, puno dakle, cenjeno ime dotičnog gospodina sklonog humornim nasrtajima. „Gospodin“… hm, Turija je poznata kao partizansko mesto i cenio sam da kao vremešni meštanin još jedne „Male Moskve“ ne bi bio oduševljen. „Druže“… možda, ali je ipak, malo demode.

Dok sam ja lupao glavu, čika Gruja je prekratio:

– „Kako si ti, đuvegijo, prepliv’o taj Lamanš sa tako kratkim rukama?“

Mehanizam

Mogu da koristim mehanizam bega. Eskapizam, ograničenog dometa. Znači da se od stvarnosti ne odvajam sasvim. Ne sve vreme.
To je razumljivo. Naročito imajući u vidu činjenicu da već poodavno ne odgovaram samo za sopstvenu bulju. Trudim se, onda, da makar na momente zaboravim. Od dva zla biram manje.

Avaj, jeste da sam, kao, odabrao manje zlo, ali ono je ipak zlo. Bez obzira na to što je manje. Uprkos tome što je manje. To manje zlo, kad tad, na mala vrata, pusti ono veće. Bilo kako bilo, koliko god mu okretao leđa, ono, koristeći moju statičnost ili recimo, neaktivnost ili ignorantsko ponašanje, počne da se primiče i na koncu me opkoli. Napadne i zapreti da će pobediti.

Sa indignacijom odbacujem poraz. Pomisliće neko da to sve liči na onu besmislicu: „Nema veze što sam u vodi dok mi je glava iznad površine!“ Nije to prava rečenica. Nije to stav koji bi doneo nešto dobro, ali neću ja prvi da se bunim. Na posletku, moj beg nije beg u prazno. Tu smo svi. Tu smo gde smo.

Kako sam (smo, ste, su)

Kako smo (svi) „smoreni“ od dvadesetogodišnje krize, većina pogrbljeno nosi svoj teret kao da se vraća iz tridesetogodišnjeg rata… osim kreativaca. Njima asketski život dobro čini. Njihovom radu i zalaganju. Konfor ubija ambicioznost, ali i kreativnost.

Kako ste? Mnogi od nas izgovaraju ovo, skoro rutinski, posle pozdrava. „Šta kažeš posle zdravo?“ Zdravo živo (ili: Zdravo Živo – ako ste se dalekih sedamdesetih prošloga veka (uh!) vozili autobusom na liniji Novi Sad – Novi Bečej: Živa se zvao legendarni vozač na pomenutoj liniji).

Kako su, ili kako SU? Subotica, eh, taj pevajući govor…

Kako su sada svi oni blogeri koji više ne svraćaju?

Za kraj, malo smeha:

Na prijemnom ispitu na Likovnoj Akademiji, pred kandidate su postavljene tri slike:

a) IZGOREN HLEB
b) UTOPLJEN COVEK i
c) TRUDNA ZENA

Zadatak je bio pronaci (samo) dve reci koje su karakteristicne za sve tri slike.

Ispit je polozila jedna jedina osoba – devojka sa povecim trbuhom.

Napisala je: KASNO IZVADJEN.

Koliko god se trudio

…da, na neki način, učinim sporednim svakodnevne probleme, a da glavna tema postane ono što me raduje i ispunjava, da nešto  što uistinu (i na žalost) troši maleni deo mog (ionako malešnog) slobodnog vremena, postane dominantno – to mi ne polazi za rukom (nogom, olovkom…).

„Moja duša, zatvorena u jednoj stvarnosti, vapi za drugačijim pejzažima.“

From (kao uostalom i gomila njegovih sledbenika, plagijatora, pozajmljivača ideje i pisaca popularne psihologije) kaže u Umeću ljubavi da, s obzirom da treba biti u sadašnjosti i skoncentrisan na ono što se upravo događa (dešava ovde i sada), ne treba maštati u trenutku kad treba delati. Odnosno, ne treba da dozvolimo sebi da nas sopstvena mašta onemogući u sagledavanju stvarnosti. To mu dođe kao savet da ne treba pribegavati eskapizmu. Nemojte se samodrogirati – uzviknuo je jedan moj poznanik. Molim vas, ne ljutite se što ovako banalizujem tako važnu stvar kao sto je Umeće Ljubavi i što u usta uzimam jednog Froma, da bih lakše objasnio svoj problem.

Ne mogu a da ne pobegnem, s vremena na vreme. Ponekad čitam, pogledam neki film ili naprosto spavam. Medjutim, najčešće maštam. Ja sam veoma strastven pušač. Zapalim, tako, cigaretu i sa svakim dimom sam sve dalje… Pri tom, cigareta je samo opravdanje. Za par minuta mira. Znam da će vam, sada, pasti na pamet i pravi narkotici i alkohol i Kastaneda, i meditacija i joga…

Ipak, koliko god se trudio da glavni problemi u mom zivotu postanu sporedni, a sporedni glavni – ne uspevam.

Evo, upravo mi je dogorela cigareta.

Pod „Sećanja“

Čitajući neke svoje ranije postove, setio sam se svojih tadašnjih razmišljanja. Tekstovi od pre sedam ili osam godina krcati su mozganja na temu ljudi, njihovih mana ili vrlina i puni su „autouvida“ neke vrste introspekcije, samosagledavanja iz bezbroj uglova i sve tako.

Ako nešto predstavlja benefit zrelosti (meni je u trenutku dok pišem ove redove 45), onda je to prihvatanje drugih ljudi.

Još veće olakšanje donosi način na koji posmatram, vidim i prihvatam sebe.

Kako bi se danas zvali „Cigani Ivanovići“?

El znate uopšte ko su? Koj ne zna, nek baci okce ovdi.

Dakle, el bi se zvali možda „Romi Ivanovići“, m? A stari dobri čika Jova Zmaj? Šta čika Jova, šta čika Jova? Mislim na onu njegovu „Ciganin hvali svoga konja“. Može u naslovu, može u stihovima, al kad učiteljica diktira pitanja za domaći rad, ona koristi reč „Rom“. Nema veze.

Kako god, „Romi Ivanovići“ nekako nemaju blage veze sa ciganskom muzikom. Razumete me vi sa onim sjajem u oku, a vi ostali… čudilo bi me da je bilo ko od vas dospeo dovde čitajući. Isto tako „Romska muzika“, (keve ti?! takođe nema kontakta sa ciganskom muzikom), nekako mi zvuči kao etno. To i ne bi bilo toliko loše, da mi uz to etno, ne fercera neki dozlaboga dosadni nedeljnoposlepodnevni prilog iz emisije koju ne gledaju ni oni kojima je, šatro, namenjena. Osim, dakako, najuže rodbine koja se skupila da „na telezivoru“ gleda svoje najmilije aka učesnike i članove lokalnog KUDa, kako izvode iste te, šatro, etno, nešto.

Džaba nam politička korektnost, uzalud zborite „Rom“, „Afroamerikanac“, kada vam prvo ko balvan, u oko upada upravo boja kože. Mislim, kakve veze ima boja kože? „Ide jedan čovek sa jednim Cigom.“ – kao da Ciga nije čovek. I kakve veze ima ko sa kim ide, ako idu dva čoveka? O tome vam pričam. I dalje, primećujemo boju… razumete? Džaba, „Turam, guram, ne može da uđe – moje noge u cipele tuđe“ (jbg. cipela bečka – noga lička). Kao kada smo (istorijski) nedavno, obavezno morali da naglašavamo „bratstvo i jedinstvo svih naroda (pa onda kao da to nije dovoljno, još) i narodnosti“. Čuvati kao zenicu oka! Kur moj, znate svi šta je bilo.

O tome vam govorim, a da se dotakao nisam veroispovesti i ko je za Ruse, a ko nije.

Svi mi građani smo kao spomenutog čika Jove „Đulići uveoci“. Nestajemo. Kao ćurići one babe iz Lazine anegdote. Nisam vam pričao? Duvali Laza i Joca kod Laze u poljoprivrednoj apoteci i uradili se ko životinje, kad eto ti babe. Mušterija na vratima, a Laza nema snage da ustane. Uzme, zato, Joca beli mantil i izađe do pulta, pravo pred babu. Baba jadna, ucveljena, pokušava da objasni kako joj ćurići stradaju jedan za drugim, crkavaju, kaže, a leka nema. Kud će, šta će, jadna, došla po pomoć u poljoapoteku, misli jeftinije je nego kod veterinara, a on ionako stalno mortus pjan u seoskom bircuzu. Joca se nalakti na pult, da se ne primeti kako leluja, začkilji da odglumi stručnost i fokusiranost, pa lane: „A… znam bako, znam, to su, je l’ te ćurići uveoci?“

Sa svim se sprdamo sasvim. U novinama piše kako jedni u školu idu sa poslednjim modelom mobilnog, a drugi bez užine. Bojim se da će se pre odvojiti škole po imovnom stanju, nego što će se vrne korektnost, pa makar bila politička. Čika Jovo, Ivanoviću jedan!