Kako bi se danas zvali „Cigani Ivanovići“?

El znate uopšte ko su? Koj ne zna, nek baci okce ovdi.

Dakle, el bi se zvali možda „Romi Ivanovići“, m? A stari dobri čika Jova Zmaj? Šta čika Jova, šta čika Jova? Mislim na onu njegovu „Ciganin hvali svoga konja“. Može u naslovu, može u stihovima, al kad učiteljica diktira pitanja za domaći rad, ona koristi reč „Rom“. Nema veze.

Kako god, „Romi Ivanovići“ nekako nemaju blage veze sa ciganskom muzikom. Razumete me vi sa onim sjajem u oku, a vi ostali… čudilo bi me da je bilo ko od vas dospeo dovde čitajući. Isto tako „Romska muzika“, (keve ti?! takođe nema kontakta sa ciganskom muzikom), nekako mi zvuči kao etno. To i ne bi bilo toliko loše, da mi uz to etno, ne fercera neki dozlaboga dosadni nedeljnoposlepodnevni prilog iz emisije koju ne gledaju ni oni kojima je, šatro, namenjena. Osim, dakako, najuže rodbine koja se skupila da „na telezivoru“ gleda svoje najmilije aka učesnike i članove lokalnog KUDa, kako izvode iste te, šatro, etno, nešto.

Džaba nam politička korektnost, uzalud zborite „Rom“, „Afroamerikanac“, kada vam prvo ko balvan, u oko upada upravo boja kože. Mislim, kakve veze ima boja kože? „Ide jedan čovek sa jednim Cigom.“ – kao da Ciga nije čovek. I kakve veze ima ko sa kim ide, ako idu dva čoveka? O tome vam pričam. I dalje, primećujemo boju… razumete? Džaba, „Turam, guram, ne može da uđe – moje noge u cipele tuđe“ (jbg. cipela bečka – noga lička). Kao kada smo (istorijski) nedavno, obavezno morali da naglašavamo „bratstvo i jedinstvo svih naroda (pa onda kao da to nije dovoljno, još) i narodnosti“. Čuvati kao zenicu oka! Kur moj, znate svi šta je bilo.

O tome vam govorim, a da se dotakao nisam veroispovesti i ko je za Ruse, a ko nije.

Svi mi građani smo kao spomenutog čika Jove „Đulići uveoci“. Nestajemo. Kao ćurići one babe iz Lazine anegdote. Nisam vam pričao? Duvali Laza i Joca kod Laze u poljoprivrednoj apoteci i uradili se ko životinje, kad eto ti babe. Mušterija na vratima, a Laza nema snage da ustane. Uzme, zato, Joca beli mantil i izađe do pulta, pravo pred babu. Baba jadna, ucveljena, pokušava da objasni kako joj ćurići stradaju jedan za drugim, crkavaju, kaže, a leka nema. Kud će, šta će, jadna, došla po pomoć u poljoapoteku, misli jeftinije je nego kod veterinara, a on ionako stalno mortus pjan u seoskom bircuzu. Joca se nalakti na pult, da se ne primeti kako leluja, začkilji da odglumi stručnost i fokusiranost, pa lane: „A… znam bako, znam, to su, je l’ te ćurići uveoci?“

Sa svim se sprdamo sasvim. U novinama piše kako jedni u školu idu sa poslednjim modelom mobilnog, a drugi bez užine. Bojim se da će se pre odvojiti škole po imovnom stanju, nego što će se vrne korektnost, pa makar bila politička. Čika Jovo, Ivanoviću jedan!