Koliko god se trudio

…da, na neki način, učinim sporednim svakodnevne probleme, a da glavna tema postane ono što me raduje i ispunjava, da nešto  što uistinu (i na žalost) troši maleni deo mog (ionako malešnog) slobodnog vremena, postane dominantno – to mi ne polazi za rukom (nogom, olovkom…).

„Moja duša, zatvorena u jednoj stvarnosti, vapi za drugačijim pejzažima.“

From (kao uostalom i gomila njegovih sledbenika, plagijatora, pozajmljivača ideje i pisaca popularne psihologije) kaže u Umeću ljubavi da, s obzirom da treba biti u sadašnjosti i skoncentrisan na ono što se upravo događa (dešava ovde i sada), ne treba maštati u trenutku kad treba delati. Odnosno, ne treba da dozvolimo sebi da nas sopstvena mašta onemogući u sagledavanju stvarnosti. To mu dođe kao savet da ne treba pribegavati eskapizmu. Nemojte se samodrogirati – uzviknuo je jedan moj poznanik. Molim vas, ne ljutite se što ovako banalizujem tako važnu stvar kao sto je Umeće Ljubavi i što u usta uzimam jednog Froma, da bih lakše objasnio svoj problem.

Ne mogu a da ne pobegnem, s vremena na vreme. Ponekad čitam, pogledam neki film ili naprosto spavam. Medjutim, najčešće maštam. Ja sam veoma strastven pušač. Zapalim, tako, cigaretu i sa svakim dimom sam sve dalje… Pri tom, cigareta je samo opravdanje. Za par minuta mira. Znam da će vam, sada, pasti na pamet i pravi narkotici i alkohol i Kastaneda, i meditacija i joga…

Ipak, koliko god se trudio da glavni problemi u mom zivotu postanu sporedni, a sporedni glavni – ne uspevam.

Evo, upravo mi je dogorela cigareta.