Kako sam preplivao Lamanš

Moj badža se bavi ekstremnim sportovima. Između ostalog on je i plivački maratonac. Živi u Kanadi. Može za njega da se kaže i „Šogor“, „Pašenog“ šta ko voli, ali to nema veze sa ovim što hoću da vam ispričam.

Kada su se venčavali moja prelepa svastika i on, živeli su ovde. U Srbiji, u SRJ zapravo, dakle u Novom Sadu se dešava fabula radnje. Bilo je to poodavno, iste godine kada smo se darling i mua venčali, samo malo ranije (dva meseca ranije – tast se „rešio bede“ tokom jednog, jedinog leta). Mladini gosti su se, kako dolikuje, okupljali u roditeljskoj kući. Zapravo stanu, ali to sada nije bitno.

Preko puta mene seo je kućni prijatelj moga tasta, čika Gruja. Čika Gruja je imao i hvala Bogu, još uvek ima, težak turijski akcenat. Tako govore ljudi iz Turije, velikog bačkog sela, slobodarske tradicije. U novije vreme Turija je poznata po znamenitoj kobasicijadi, ali ni to sada nije mnogo važno. Ko ne zna ili nije imao prilike da čuje tu vrstu govora, neka zamisli bilo koji lalinski akcenat.

– „Je l’ derane!“ – započeo je čika Gruja, žustro.

– „Molim.“ – odgovorio sam pristojno. Ipak, se on i moj tada budući tast poznaju od pre mog rođenja. O budućoj tašti da i ne govorim. Ona i čika Grujina žena Marta, znaju se isto toliko dugo. Čika Gruja je svojevremeno bio macan, lepo je plesao i igrao je rokenrol kao Travolta, da je Travolta tada postojao. Bio je u vojsci u jednom gradu u Slavoniji. Tamo je upoznao tetka Martu, koja u to vreme nije bila tetka Marta, nego prelepa devojka. Kasnije se ispostavilo i da je domaćica za primer i izvrsna kuvarica, ali ostavimo i to sada po strani.

– „Da te pitam nešto!!!“ – čika Gruja nije odustajao. Turijci su poznati po, rekao bih, gotovo germanskoj upornosti. Vole i da se našale, a kao momak koji se uveliko spremao i za sopstveno venčanje, načuo sam da obožavaju, kao što je red u mnogim domaćim sredinama, da se „poigraju“ i sa mladoženjinim snalaženjem u brzacima i mutnim vodama grubih, često i neslanih šala.

– „Pitajte…“ – zastao sam mozgajući kako da ga oslovim. „Čika“ mi je nekako klinački. Nije on toliko mator, niti sam ja toliko mlad. Barem ne bi treba(L)o da budem, s obzirom na zakazan datum venčanja. Samo da svastika, kao starija sestra i njen maratonac to obave. I da gosti stignu da se otrezne. Samo „Grujo“ nije dolazilo u obzir. Nisam ja sa njim ovce čuvao, a i nisam znao kako glasi pravo, puno dakle, cenjeno ime dotičnog gospodina sklonog humornim nasrtajima. „Gospodin“… hm, Turija je poznata kao partizansko mesto i cenio sam da kao vremešni meštanin još jedne „Male Moskve“ ne bi bio oduševljen. „Druže“… možda, ali je ipak, malo demode.

Dok sam ja lupao glavu, čika Gruja je prekratio:

– „Kako si ti, đuvegijo, prepliv’o taj Lamanš sa tako kratkim rukama?“