Let 242, Lufthansa, Frankfurt – Beograd

FLUG 242, LUFTHANSA, FRANKFURT-BELGRADE, 02:45 – sjajilo je sa monitora postavljenog levo od mesta na kojem je sedela žena sa dečakom.

Lepa, kratko ošišana brineta, pogledala je na sat i odmahnula rukom. Pune usne sa jedva vidljivim borama oko očiju. Lanene pantalone, „Tregeruše“ boje slonove kosti i tanak, beli džemper na raskopčavanje. Preko ramena je okačila zelenu torbicu za novčanik, karte i putna dokumenta. Nije mogla imati više od trideset i nešto.

Pored žene, nalazila su se kolica za prtljag sa naslaganom kulom sačinjenom od dve velike putne torbe, tri manja kofera i nekoliko sportskih i jednog dečijeg, sasvim malog ranca. Kula se nakrivila i skoro da je zaklanjala veoma mršavog dečaka. Ustvari, videle su se samo dečakove noge. Bosa, dečija stopala u crveno-plavo-žutim sandalama. Povremeno bi izvirivala njegova glava. Imao je gustu, tamnu, kovrdžavu kosu i ogromne crne oči. Svako malo dečak bi se obraćao ženi. Ona mu je tihim glasom, lagano se naginjući, svaki put strpljivo odgovarala. Uprkos očiglednom umoru.

Dečakov glas je bio visok, gotovo piskav:

– „Mama? Da li smo mi Srbini?“ – ne čekajući odgovor, dečak je nastavio – „Tako sam spospan.“ – i naslonivši svoju glavu ženi na rame, zatvorio oči. Izgledalo je kao da je odmah zaspao.

28 thoughts on “Let 242, Lufthansa, Frankfurt – Beograd

  1. Koja su sve pitanja naslagana u tim malim dečjim glavama – rančićima?
    Koliko im još „tereta“ donosi život koji će nositi i razvlačiti na leđima po belom svetu?
    I gde je taj svet?
    Ili je sve čardak, ni na nebu, ni na zemlji…
    Tako sam pospan…

    • Gledam ih preko dve decenije. Neke od tih glava su već odrasle i svoje tovare (blaga) koriste tamo negde, u tom velikom svetu (Pospanost je blaga reč za umor (i ponekad očaj) koji osećam dok gledam nove male glave koje odlaze…).

      Pomislim, tako, da ukoliko negde postoji taj čardak „ni na nebu, ni na zemlji“ onda je to ovde.

      El znaš da letiš? Pitam, a odgovor znam.

  2. Мени је јако жао што одлазе..деца, млади…а онда кажем себи да је боље да оду, шта ће овде, овде `леба нема ни за нас, а не за њих…
    И читавог живота се вртим у том зачараном кругу…да ли треба да иду или да остану…ја нисам могла. Имала сам више прилика, али нисам могла…ја сам патолошки случај…мазохиста…тамо негде сам могла да живим “ ко бубрег у лоју“ али бих умрла од туге…овде живим као и већина – значи никако и једино што ме овде не мучи је носталгија…све остало ме баш мучи…и сада се питам да ли сам уопште нормална…живот је кратак и брзо пролази…
    али ја свеједно не могу без Београда, па то ти је…

    • Mnogi moji prijatelji su „napolju“. Jedna drugarica, recimo, živi u Švedskoj. Njen muž je isto „naš“. On vozi viljuškar u jednoj firmi i od toga izdržava nju, troje dece, troje kola i dve kuće (jednu za život i jednu vikendaju).

      Kažem sebi kako bih ja da sam otišao kada i oni (pre dvadeset godina) iskrivio karoseriju do sada tom viljuškaru – naučio bih da ga vozim, ako treba i „na zadnjaka“, postrance i kako hoćeš – i dobro bih živeo.

      A Beograd (iz tvoje priče) i Novi Sad (iz moje priče) nisu više ona mesta zbog kojih smo ostali i takvi postoje ili u tragovima ili u našim glavama. Ako ih uopšte i imamo. Mislim glave.

      • Не да бих добро живела, него одлично…мислим на материјално…али душа неће 😦
        И да, слажем се…Београд постоји само у мојој глави, онај који волим…овај сада је много ружан, прљав и зао…али ја га ипак волим и не могу да одем из њега..могу на пар дана и једва чекам да се вратим…тамо негде, уз сву лепоту око мене, ја се осећам празно, болесно, носталгично…оданде ми је све лепо овде…а овде ми ништа није лепо…
        Кажем Вам да сам изгубљен случај 🙂

  3. jebi ga. Sve je samo u nasim glavama. Ovo ne smem da napisem na mom nalogu, a htela sam. Sinu mi ne bi bilo pravo. (nije ljutko,ali prosto bi bilo neukusno, to je njegova intima) o.k sinoc mu je bio 16i rodjus. Slavimo za vikend,a juce mu ja predlozim da odemo uvece na neku klopu…On kaze to je vece za njegovu devojku. Dodje brzo, vec u deset kuci…Ja pitam (dala mu 2000 za bioskop ili picu) sto tako brzo sine…a on vadi veliko plisano srce, jastuk na kome pise volim te. Dobio od cice. Setali su po keju, nisu nigde bili…Kisa, dunav,vetar, lisce…sta ces vise?a i ti si tata tinejdzera…sve je isto, samo deca rastu :))))

    • I ja sam tako šetao sa svojom sadašnjom darlin’ i ništa nam nije trebalo. Dobili smo dosta toga: ratove, sankcije, bombardovanje, pljačku i sada kada dvadeset godina tapkam u mestu, a plišana srca se ne jedu, mozgam o tome šta će mi biti manje zlo: da gledam klinca kako se muči da skrpi kraj s krajem ili da ne bude ovde ali da lakše živi, nekako se odgovor sam nameće. Uostalom, bojim se da me neće ni pitati za mišljenje. A standard i kao, materijalna sigurnost, samo su jedna od tema u ovom problemu…

  4. Kad procitam tekst, pa onda i komentare nekako mi je prvi utisak da sam negde ni tu ni tamo, imao bih tu i tamo ponesto i da pitam, a mogao bih i odgovore na pitanja da dajem, fali mi malo da preklackam 😉 a deca su cudo to sam se uverio u skoli, a to „breme“ koje oni nose u tim godinicama samo oni znaju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s