Sećajući se svog detinjstva, mogao je skoro da opipa nedostajanje. Nedostajala mu je majka, koja je radila u drugom gradu i koju je viđao samo vikendom. Žudeo je za trčanjem. Bio je bolešljiv i nisu mu dozvoljavali da trči. Onaj auto, na pedale, nikada nije mogao da ima.

U pubertetu je žudeo za seksom. Sećao se onoga dana kada je otkrio sopstvene bradavice kao erogenu zonu. Imao je šesnaest godina.

U svojim srednjim godinama žudeo je za parama. Ne toliko za uspehom, koliko za sigurnošću. Da ima toliko, da može da dočeka starost u miru. Sada, u starosti, najviše mu je falio mir.

Pomislio je kako mu je čitav život satkan od žudnje i nedostajanja. Ipak, bio bi neiskren kada bi preskočio svoje dvadesete. Tačnije, drugu polovinu dvadesetih. Proveo ih je u siromaštvu, ali u društvu. Voleli su se i to su bile lepe godine.

Obično su u onim retkim momentima kada bi pomislio kako mu je sve potaman, nad njegovim životom počinjali da se nadvijaju oblaci. Možda će kada konačno bude imao malo mira i smrt doći po njega? Da li bi onda trebalo toliko da žudi za tim mirom?

Nije osećao strah od smrti. Nije želeo da živi još. Mislio je da nije fer, da kada jedna faza u životu pojedinca prođe, žaliti za njom. Zato što je sada red na neke nove ljude da prođu istom stazom. Nije hteo da pravi „gužvu u saobraćaju“ na toj stazi života, kako je sam umeo da kaže.