Ko zna njemu dva

Kada sam bio mlad, činilo mi se da starije generacije insistiraju na tome da između nas postoji jaz. Danas, kao da mladi podvlače razlike.

Razgovaram sa kolegom. „Zamisli: imaš ovo u glavi, a tek ti je, šta ja znam, devetnaest, dvadeset. Kao, upisuješ se na fax.“ „Ma jok“, odgovara on, „U to vreme si imao pojavu.“ Pa jeste, mislim, fer postavka. Nije pravedno da neko ima sve, a neko samo deo.

Tu su i neki klinci. Imaju bend i to. „Šta?! Ti se sećaš „Garažnog geta?““ Jebote, šta da im kažem? ’Alo, bre, nemam ja sto godina!

Mozgam… sigurno se radi o tome da me mnogi vide u odelu. Šljaka… Uz to imam stomak, vodim klinca za ruku. Meni se čini da sam bliži njima, ali njima više ličim na njihove matorce.

Jedan se zgranuo što sam uopšte čuo za „pojmove“ kao što su: Sonic Youth, Jon Spencer, Husker Du…

Nemam pojma… možda to nema veze sa izgledom. Ja ne govorim i ne ponašam se kao neko ko je… ko je… šta ja znam, ko je kao oni, ili ko je nekada (ili bilo kada) bio i nalik njima. Za njih, ja sam se rodio sa četrdeset. Ma jok, nisam se rodio, jer ko se rodi ima kevu, a ko još ima, jebote, živu kevu u tim godinama?! Ja sam se tu stvorio. Nije briga njih odakle. Iz sveta dosadnih, zemlje smorova.

Čini mi se da su me ’ladno stavili u fijoku. Odložili su me. „Zajebali ste se“ – mislim ljutito, a onda se nasmejem samom sebi (i u sebi). Za njih ja spadam tu. I to je (njima), s tim u vezi, jedino važno. Možda i jedino postojeće.

Ostalo ne (po)znaju i nije ih briga, ali ja znam.