NEMAM VREMENA ZA TVOJE SUZE

Moje dete je u pubertetu. Muško, mislim, pa ima „jednostavniju psihičku strukturu“ od recimo neke devojčice istog uzrasta (Jebote zvučim kao ona Lujza Hej). Istopolni roditelj, što bi se reklo, lakše ću naći zajednički jezik, pomoći savetom i sve to.

Tek je počelo. Da se razumemo, uskoro će napunuti trinaest, ali ne računajte da je to istih onih trinaest kao kada ste vi imali toliko. Ne, drage moje i dragi moji, daleko od toga.

Oni koji imaju nešto stariju decu, govore mi kako „sve to prođe“. Odista su to prošli i danas imaju neke druge, nove pobleme. Ovi sa mlađom decom, uglavnom me gledaju belo. Zure u mene sa nevericom i misle da sam pošandrcao i da svakako preuveličavam. Ne može biti TO u tako ranom uzrastu, ali ja im odgovaram da će videti uskoro. Sapatnici, sabraća sa kojima delim sudbinu, ili ne prate ili su izgubili trag, ili naprosto ophrvani sopstvenim potomkom vezu svoju priču. Ponekad sličnu sa ovom mojom, a ponekad ne. Kako god, pomoći mi nema.

Zanimljivo je kako su „dešavanja“ u životu moga mladog Vertera, izazvala raznorazne asocijacije, uvide (da ne kažem „primale“ uz izvinjenje A. Janovu za rabljenje termina) kod mene samoga i iz najdubljih nivoa sećanja izvukla neka moja emotivna iskustva. Zajedno sa sećanjima i podsvest (mamicu joj…) „radi“, te uz racionalne, pristižu i iracionalni momenti. Sva sila emocionalnih sranja, koje je mladi čovek svojevremeno potisnuo, iznenada isplivavaju kod sredovečnog tipa.

Više decenija stara prašina ispod tepiha ume da guši. Raznorazne klice namnožile su se tu sa svim svojim nusproduktima, toksinima i kojekakvim otpadom. Sinak sa svoje strane, na početku svog puta, stoji i posmatra me. Čita me kao knjigu (kao što, uostalom, deca umeju, često još od najranijeg uzrasta).

U onim retkim momentima, kada je umesto „ne smaraj“ spreman da me sasluša, ali i da sam prozbori koju (sve dragocenije kako vreme odmiče) i kada je potrebno da upotrebim svu svoju kreativnost, znanje, iskustvo, elokvenciju i što efektnije izložim svoje misli (jer duga izlaganja unapred su osuđena na propast kod malih Spartanaca), naiđu moji lični tovari.

Napor da stresem prašinu sopstvenih nerazrešenih emotivnih dilema, zatomljenih strahova, patnji iz rane mladosti, inhibicija, lutanja i promašaja, ponekad mi gotovo natera suze na oči. Javila mi se nesanica. U prvo vreme, lagao sam sebe kako je u pitanju briga za emotivni spokoj podmlatka, ali mi se brzo razbistrilo. Moraću, zajedno sa njim, ponovo da odrastem.