Imam, imam, imam… Nemam!

„Život nas uči da su ljudi mnogo manje rđavi nego što se misli, ali i da su mnogo gluplji nego što je moguće i uobraziti.“

J. Dučić, „Blago cara Radovana“

Altruizam

Kako da ga negujem, a da me ne izgaze, zajedno sa tek procvalom alejom? Uvek sam mislio da je lepa reč prava stvar. Osmeh rešava mnoge situacije. Pružena ruka… ovo-ono. Koješta. Stvar je u tome da nije moguće SVAKOM, pa na vreme treba skapirati ispravne mehanizme za procenu, da na kraju krajeva ne bi bilo NIKOM. Užasavam se takve slike sebe u starosti: Matori namćor, razočaran u ljudski rod, mrzi ceo svet i slično.

Mizantropija

Kada skontaš da je altruizam utopija. Ponor. Prvo bih sebi postavio pitanje: Zar si zato živeo? Nije moguće da je to krajnje ishodište. Zato razvijam i usavršavam pomenute mehanizme.

Rakija je sve popularnije piće.

Valjda je štos u tome da je prirodna. Da ne kažem organic. Prirodno stanje stvari podrazumeva i gomilu prljavštine. Dok sve ne dospe u stanje pogodno za konzumiranje, potrebno je uložiti izvestan trud. Koga mrzi da se trudi, uvek može da malo cvrcne. Kao vid stavljanja ružičastih naočara.

Zašto je „Portugizer“ (Neki kažu i „Portogizer“) skupo vino?

Zato što ga ima malo i zato što je kratkotrajan. Sorta je retka i samo vino, kada već nastane, mora odmah da se pije. Ne može da stoji. Kvari se. Nema kod njega mlado vino, sazrelo vino, berba iz te i te godine. On ili jeste ili nije. I to odmah.

Ko plaća piće?

Svako sebi. Jednom ti, jednom ja. Nije važno, kad ko ima, ako smo pravi. Ako nismo, neću ni da pijem.