Srećna svima Nova

Da pišem, ono, planove, želje i namere, nekakav spisak – ne pišem. Da budem iskren, nikada i nisam.

Da svodim bilans, ne svodim. Nije da, baš, nikada nisam. Verovatno je da ću i u budućnosti… ali sada, u ovom trenutku, ove godine – ne.

Imam nekakve nacrte. Kako spiskova, tako i raznoraznih salda, stanja uspeha i neuspeha. I kada sam kod ovih potonjih, mozgao sam o nečemu. Kako bih nazvao svoju zbirku, da je imam, u pisanom obliku? „Korpe“, „Dvojke“ ili „Propuštene šanse“? Promašaja nema, ili makar nema mnogo. Otud zbirka korpi, dvojki i…

Neću da vam pričam o onome o čemu vam većina priča. Mislim, ako ste se već usudili da nekoga pitate „Kako si?“

Sada ćemo se uhvatiti za ruke i misliti pozitivno. Vi gospođo, dajte molim vas, barem se nasmešite malo. Ostali, koji me znate, primetili ste da ovo nije gorak i pesimističan post. Naprotiv. Spazili ste i gde se tačno u tekstu da nazreti ta iskra.

Izvol’te parče Novog Sada:

Oskudno odevene sugradjanke.

Oskudno odevene sugrađanke. To je najlepše od svega u vrelim letnjim danima. Na žalost, vremenom one postaju sve mlađe. Zapravo sam ja sve stariji i malo po malo, sve više lepih i mladih žena, lagano, ali sigurno izlazi iz moje „interesne sfere“. Tu i tamo neko od mojih vršnjaka nastoji da se tome odupre. Koliko god se upinjao, neumitnost je da za te devojke nisi više ciljna grupa. I ne samo što nisi, nego se od nje sve više udaljavaš i kao kod univerzuma, čini se da se brzina udavaljanja povećava sa povećanjem razdaljine.

Svako se sa tim nosi kako ume i zna. Ružno je buljiti, ali mislim da nema ničeg lošeg u tome da se primeti. Razlika između ta dva nije uvek (svakom) jasna.

Mladost je lepa sama po sebi. Ponekad uhvatim sebe kako zamišljam neku devojku kako će izgledati kada bude u godinama u kojima sam ja danas. Češće se dešava, da neku svoju vršnjakinju zamišljam kako je izgledala dok je bila mlada. Neke je lakše, a neke teže vizualizovati. Po mom iskustvu, najlepše su one koje je lakše.

Za čim žalim?

Pa sad, kada bih počeo da prepričavam konkretne događaje u fazonu „Kada sam uradio ovo, onda mi se desilo ono“ ne bi to bilo to. Dogodilo se mnogo puta da sam žalio što  sam nekog ili nešto propustio, pa se kasnije ispostavilo da me sam Bog pogledao. I obrnuto, kada u prvo vreme nisam kapirao šta, odnosno koliko propuštam, da bih tek posle nekog vremena shvatio (još uvek, povremeno, imam neki uvid tog tipa).

Konstanta je da mi je žao što nisam više putovao i više se trudio da naučim strane jezike. Isto tako, mislim da me je u ljubavi, prevashodno za mojih mladih dana, mnogo toga „preskočilo“. Nešto od svega jeste moja odgovornost. Bilo da je reč o bahatosti, ili lenjosti, oholosti… Na žalost, dosta toga je došlo kao posledica neke više sile, situacija ili okolnosti na koje nisam mogao da utičem. To poslednje me je savijalo, skretalo i formiralo ovakvog mene.

Možda bi, kada bih verovao u usud, trebalo da pokušam sebi da olakšam pretvarajući vodu u vino, govoreći kako mi je sve to poslato, upravo da bi me preoblikovalo i da na taj način, šta ja znam, pronađem neki viši smisao. To kada bih verovao.

Ko šta želi

Bilo je Badnje veče daleke 1990. Ležali smo u krevetu i pušili.

– „Što ti, u stvari, hoćeš?“

Izgovarala je to mekano „č“ i šuštavo „š“ isturivši nekako donju usnu, kao da ima malo vode u ustima.

– „Kako to misliš?“
– „Znaš… ćudan si ti.“
– „Što?“
– „Gledaš me tim oćima, k’o da hoćeš dušu da mi uzmeš.“
– „Pa, ne treba mi bas duša…he, he, he…“
– „Budalo!“
– „…“
– „Ne, stvarno…“
– „Šta?“
– „Šta ti, u stvari, hoćeš?“

Nisam umeo da joj objasnim. Sada bih umeo.

Za trku

Lepa žena. Ima ono držanje. Uspravno, graciozno. Velike sise i dekolte. Stoji ispred mene i ražmišljam: Zašto je pobogu loše gledati u njene sise? Nepristojno? Čemu onda njihovo isticanje? Zar nema nečeg perverznog u postupku da se lepe, a k tome i velike ženske grudi postave u položaj u kojem ih je nemoguće ne primetiti i pritom očekivati da se ne gledaju? Ne kažem da treba buljiti, ili potpuno prenebregnuti ličnost ponosne vlasnice. Ne, ne treba.

Neke od žena, naročito one pametne, vajkaju se i žale na ponašanje muških. Daleko su one od pukog blejanja u sise. One zameraju muškome rodu niz težih prestupa. Avaj, da su samo prestupi. Tu su, da kažem, prave pravcate sistemske greške, nepopravljivi feleri koje može da ispravi samo nekakva luda sreća, neočekivani upliv sudbine u vidu niza neviđeno retkih slučajnosti koje bi dovele do pojave čija se ekskluzivnost može meriti sa retkom mutacijom gena koja dovodi do napretka u evoluciji, do pojave nove, naprednije i za opstanak sposobnije vrste. Do pojave njega – pravog muškarca.

Istovremeno, dok stada idiota bulje u njihove i dekoltee ostalih im sapatnica, one se ni malo ne ustežu od sledećih radnji:

Gledaju u muška dupeta. Da, da… samo muški su tada okrenuti leđima, da ne kažem dupetima i daleko su od spoznaje da ih upravo skenira najmanje jedan par ženskih očiju. A to nisu obične oči i nije reč o običnom skeniranju (kao na skeneru). Ne, radi se o dubinskom uživanju u malenoj muškoj guzici, (što manja to bolja, još ako su ramena i struk proporcionalni, pa još ako objekat ima lepe duge prste na rukama i čiste cipele, a pantalone mu malčice vise na bulji, tek da pokažu kako njihov vlasnik ima stila), onda se budi čitav niz primordijalnih mehanizama, sve u službi biološkog razvoja i opstanka, da ne kažem održivog razvoja vrste, koja se, eto ti muke, deli na ženske i muške pripadnike, dok je ovih drugih žalosno malo. Naime, tragično ih ima u manjem broju od onog koji se na osnovu primarnih polnih odlika svrstavaju u iste.

Postajem feminista.

Gledanje v.s. Posmatranje

„Pa dobro, a kako je ona izgledala?“ Setio bih se te rečenice svaki put kada sam imao frku u društvu neke žene. Bilo kakvu frku, tremu, nesigurnost. Znao sam da do tančina opišem kako sam ja izgledao, šta sam toga dana radio, kako sam se obukao, šta sam osećao i o čemu sam razmišljao. „A ona? Hajde od početka. Šta je imala na sebi?“ Šarenu bluzu… nešto bez veze. „Dobro… Dalje?“ Crvenu suknju. Svetlo crvenu. Ne, nije minić. Tek nešto iznad kolena… i crvene baletanke. „Seljanka neka, a?“ Ma ne, to se nosilo osamdesetih. Bio je baš topao dan. Sećam se… malo kasnije sam video, nije imala nista ispod… ala sam se izblamirao.

Pre neku godinu: Ista žena. Topao dan… ne, vreo julski dan. Mahnula je i prišla. Dobro izgleda. Mladoliko… sitna je, mozda to pomaze. Bez šminke, pa vidim da ima one sitne bore smejalice. Skinula je burmu… preplanula je i lepo se primećuje trag na domalom prstu. Priča o letovanju. Ići će i sledeće godine na isto mesto. Dok priča, njene oči mi govore. Ćutim, jer sam video ono što je htela da vidim.

Lepota vs Izgled aka(m) da skakam

„Fizička lepota čovekova je jedina velika sreća njegova, i među ljudima, a ne samo među ženama.“ – veli slavni Dučić. Potom halucinira o tome kako spoljašnju lepotu, obavezno prati ona unutrašnja:

„Lepota fizička, to je neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizičkih lepota u istom čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda.“

Nema veze sa životom. Osim što, kako priznaje i sam najveći pesnik među bonvivanima i najveći bonvivan među pesnicima, lepota daje prednost „na prvu loptu“. Bezbroj puta mi se desilo da pažnju neke zgodne žene, sa kojom tek što sam zapodenuo razgovor, odvuče neki lepotan u prolazu. Visok momak, pa tanak. Šta da vam pričam. Dovoljno je da se pojavi…

Ne retko mi se, međutim, desilo i da, nešto kasnije, ista dama potraži utehu, upravo u mom društvu.

Fizička lepota, po meni, veoma često predstavlja usud, neku vrstu opterećenja. Nosi sobom izvestan teret, slično, sasvim slično kao i ružnoća (Iako ne volim taj izraz, jer mislim da nema ružnih ljudi, nego samo neprivlačnih. Naročito nema ružnih žena). I jedna i druga osobina, privlače pažnju okoline. Pažnja, naravno, nije isto što i naklonost. Imam utisak da bi se mnogi od nas iznenadili u kolikoj meri lepota izaziva tzv. negativnu pažnju.

Osim zavisti, ima tu još nečega. Biti lep, privlačan, često predstavlja istu muku kao biti neprivlačan. To znači da neke druge osobine padaju u zasenak. Sretao sam fizički lepe ljude kojima to smeta do te mere, da ih je gotovo lišilo moći da stupaju u zdrave društvene kontakte.

Ipak, poznata je stvar da se ljudima koji poseduju privlačnu spoljašnjost lakše otvaraju mnoga vrata. Posmatrajte samo male skupine ljudi koji razgovaraju. Najčešće glavnu reč vodi (ili je bolje reći nepodeljenu pažnju izaziva) ili najlepša žena ili najviši muškarac. U tu zamku često i sam lako upadam. Takođe i većina vas, drage moje i dragi moji, makar nesvesno (za one koji ne žele da priznaju).

Napadi, odbrane

Ni jedna tvrđava nije neosvojiva – može biti samo loše napadana. Slučajni skup ženskaroša, a u stvari kenjatora, napustio sam kada sam čuo upravo tu rečenicu. Napoleon među nama (u stvari – među njima, jer istog trenutka sam shvatio da ja tu ne pripadam, niti sam ikada pripadao), dokosurio je poslednju mrvu strpljenja koju sam imao.

Hodajući lagano do „toplog porodičnog gnezda“, razmišljao sam o tome kako ti momci izgledaju u ženskim očima. Koliko se slika o njima samima koju s mukom, pokušavaju da kreiraju, razlikuje od stvarne? I kako se ta stvarna slika, zapravo, ženama uopšte ne sviđa?

Ukoliko postoje olakšavajuće okolnosti na mojoj strani, onda je jedna od prvih, svakako, moja istinska sklonost prema lepšem polu. Ja prosto – naprosto volim žene. Na koje sve načine je moguće voleti jednu, ili više njih, to je drugo pitanje. Kao i vrsta energije koju u meni raspoznaju i odgovarajuć benefit, koji u skladu sa tim od mene očekuju. Potom, gledajući navedeno društvo, koje svojim lažnim mačizmom, prikriva sopstvene slabosti (što je svima jasno, pa se na tome ne bih zadržavao), moram da istaknem – trudim se da ne budem prost. Postoje, dabome, situacije koje na izvestan način modifikuju značenje te reči, ali sada nije fokus na tim situacijama. Iza njih se, ovom prilikom, kriju sve one forme ponašanja koje možete zamisliti, a koje odaju nekoga ko  fluorescentnom bojom podvlači svoju sopstvenu niskost.

Tu, gotovo na pragu svoje rođene kuće, došao sam do onog pitanja, koje me muči sve ovo vreme. Kako one mene vide?

ID

Verujem da u današnje vreme većina to čita kao „aj di“. Međutim nije. Radi se o Frojdovom čedu. (Duhovit i maštovit, a povrh toga i dokon čovek, mogao bi da nađe neku daleku vezu između jednog i drugog).

Moj libido blage veze nema, niti ga izgleda, interesuje moj „aj di“. Nekako osećam njegovu laganu nezainteresovanost. Mislim da nije u pitanju zasićenje (neko bi rekao „sitost“). Zatečen takvim, hm, stanjem, mozgam kako je čitav emotivni životopis moje malenkosti zapravo posledica radoznalosti. Obeležen je nekom vrstom više intelektualne, nego biološke potrebe da se prodre u svet žena.

Rekao bih da je kod mene želja za saznanjem, sve vreme, ispred žudnje za zadovoljenjem (ili zadovoljstvom, mada izraz „zadovoljenje“ kako izgleda, bolje opisuje svu silu motivacije, instikta, slabosti i truda). Pažnja koju su mi pripadnice lepšeg pola poklanjale, razvijala se uporedo sa stepenom mog sazna(va)nja. Povrh toga, čini mi se da ničim nisam mnogo doprinosio. Naprosto sam bio tu i stvari su se dešavale. Isto tako, što sam se više trudio – stvari su išle sve teže.