Izuzetak

Gnusno mu je bilo da ih gleda. Činilo mu se da je prebrzo uletela u novu vezu. Sve što nije htela sa njim, radila je sa ovim kretenom. I to javno.

Prokletstvo ljubavi je što, ona, ponekad ima svoj kraj. Isto tako, taj kraj retko kada oboje vide u isto vreme. Naprosto, neko počne prvi da se hladi. Ipak, jedna od najgorih stvari koje mogu da se dese je ta da upravo strana koja je prva počela da se hladi, nađe, na neki način zamenu i ubrzo posle konačnog, zvaničnog kraja jedne ljubavi, započinje drugu. To mu dođe kao nova povreda.

Zar je moguće da si se tako brzo oporavila? Hteo je to nebrojeno puta da joj nekako kaže, ili napiše. Preispitivao je, naravno, sebe. Pronašao na mnogo mesta svoju krivicu. Obeležio one trenutke kada je žmurio ne želeći da vidi. Kada je konačno progledao, on je njoj „dao nogu“. Ona mu je uzvratila time što je ubrzo pronašla drugog. Osveta, mislio je, gorka osveta. Kada je cela ta stvar nastavljala da živi, da buja, da se odvija praktično pred njegovim očima, gorčina je prerasla u hroničan jed, jad, postajala je sve gorča, da bi mu se na kraju zgadila.

Uprkos gađenju, osećao je kako mu nedostaje. Preživljavao je nanovo sve lepe trenutke. One manje lepe kao da je zaboravio. Ljutio se na sebe zbog toga. Mislio je da će mu pomoći da je lakše preboli. Koliko god se trudio da ih prizove u sećanje, bledeli su sa svakim zamahom njegove volje.

Nedostajanje se lagano pretvaralo u bolnu čežnju. Neko vreme se prosto trudio da im se nađe na putu, da ih sreće, da ih posmatra i da uživa da se time povređuje. Kao da uživajući u svojoj patnji oživljava intenzitet osećanja koje su nekada delili. Jer, umesto toga stajala je praznina. I gorčina i gađenje, a nije želeo da to preostane.

Ukoliko vreme leči sve, mislio je, mora da je baš on izuzetak od tog pravila.