Napadi, odbrane

Ni jedna tvrđava nije neosvojiva – može biti samo loše napadana. Slučajni skup ženskaroša, a u stvari kenjatora, napustio sam kada sam čuo upravo tu rečenicu. Napoleon među nama (u stvari – među njima, jer istog trenutka sam shvatio da ja tu ne pripadam, niti sam ikada pripadao), dokosurio je poslednju mrvu strpljenja koju sam imao.

Hodajući lagano do „toplog porodičnog gnezda“, razmišljao sam o tome kako ti momci izgledaju u ženskim očima. Koliko se slika o njima samima koju s mukom, pokušavaju da kreiraju, razlikuje od stvarne? I kako se ta stvarna slika, zapravo, ženama uopšte ne sviđa?

Ukoliko postoje olakšavajuće okolnosti na mojoj strani, onda je jedna od prvih, svakako, moja istinska sklonost prema lepšem polu. Ja prosto – naprosto volim žene. Na koje sve načine je moguće voleti jednu, ili više njih, to je drugo pitanje. Kao i vrsta energije koju u meni raspoznaju i odgovarajuć benefit, koji u skladu sa tim od mene očekuju. Potom, gledajući navedeno društvo, koje svojim lažnim mačizmom, prikriva sopstvene slabosti (što je svima jasno, pa se na tome ne bih zadržavao), moram da istaknem – trudim se da ne budem prost. Postoje, dabome, situacije koje na izvestan način modifikuju značenje te reči, ali sada nije fokus na tim situacijama. Iza njih se, ovom prilikom, kriju sve one forme ponašanja koje možete zamisliti, a koje odaju nekoga ko  fluorescentnom bojom podvlači svoju sopstvenu niskost.

Tu, gotovo na pragu svoje rođene kuće, došao sam do onog pitanja, koje me muči sve ovo vreme. Kako one mene vide?